[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Četvrtak, 9. novembar 2000.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

08. Nov 2000 18:02 (GMT+01:00)

Naučnici i rodoljubi (13)

Otadžbini, s ljubavlju

Priredio: Dr Mihajlo Molnar

Stojan Novaković ušao je u red "sto najznamenitijih Srba", u red velikana srpske istorije na prvom mestu zahvaljujući svome svesnom nastojanju, koje je trajalo koliko i njegov život, da sam sebe neprekidno prevazilazi. Neprekidno je radio bez obzira na to dokle je stigao u svom obrazovanju; nije prestao da prisvaja nova znanja ni kad je stekao ime i priznanja onim što je već postigao. On je bio stranački prvak, političar, diplomata, filolog, istoričar književnosti i polihistorik, ali se njegova radna delatnost može podvesti pod jedan pojam: "On je bio jedan od najvećih nacionalnih radnika koje su Srbi imali".

Novaković je rođen u Šapcu 1. novembra 1842. godine, a umro je u Nišu 18. februara 1915. godine. Osnovnu školu završio je u svom rodnom mestu, dok je gimnaziju (1860) i Licej (pravni odsek, 1863) završio u Beogradu. Upravo kada je završio studije, Licej je pretvoren u Veliku školu. Licej je imao veoma istaknutih profesora - J. Pančića, J. Šafarika, Đ. Daničića i dr. Od svih tih profesora presudan uticaj na mladog Novakovića imao je Daničić. I on je krenuo njegovim stopama. Kod Daničića je nauče osnove filološkog metoda i naučnog mišljenja uopšte; a kada je njegov cenjeni profesor uočio njegov dar i upornost i stvaralačke mogućnosti, Daničić ga je podržavao prilikom ulaska u najviše naučne i prosvetne ustanove.

Pored ostalog, još u mladosti je stekao poznavanje staroslovenskog, slovenačkih jezika, naročito ruskog, češkog i poljskog, a dosta dobro se služio engleskim, francuskim i italijanskim, što mu je bilo od velike koristi tokom čitavog života. Turski nije učio, iako je bio više puta u Carigradu, kao diplomata u svojstvu srpskog poslanstva.

Pedagoška delatnost i rad na unapređenju školstva

Teško je pronaći ono područje rada na kome se Novaković bar usput zadržao, a da nije obavio veliki posao. On je istovremeno s velikim žarom i energijom radio na više poslova, pa ih je teško jedan od drugog razdvojiti.

Novaković je 1865. godine, postavljen za profesora gimnazije i izabran za člana Srpskog učenog društva. U Gimnaziji je ostao kratko, do 1869, kada je premešten za bibliotekara Narodne biblioteke i kustosa Narodnog muzeja. Da bi unapredio te dve ustanove, on putuje u Berlin, Lajpcig, Beč, Grac i Prag da bi upoznao biblioteke i muzeje. 1872. postavljen je za profesora Velike škole u Beogradu, a već u aprilu 1873. za ministra prosvete. On se 1875. vratio na Veliku školu, gde je predavao svetsku i srpsku književnost i slovensku filologiju.

Kao učenik Đ. Daničića i nastavljač njegovog rada Novaković je objavio preko 400 studija, članaka, priručnika, među kojima je preko 50 većih dela, koji su doprineli utemeljenju bibliotekarstva i filoloških studija kod Srba. Dva svoja glavna delaj iz ove oblasti dao je vrlo rano "Istorija srpske književnosti" (1867. i 1871) i "Srpska bibliografija" (1869), u kojoj je dat popis svih srpskih knjiga za period od 1741. do 1861. godine. Novaković je najviše obrađivao starije periode srpske književnosti.

Društveno politička i diplomatska delatnost

Novaković je ušao u politiku kao pristalica liberalne struje J. Ristića (1873), ali već sredinom sedamdesetih godina uziman je za konzervativca. Njegov konzervatizam može se svesti na shvatanje da "napredak treba postići dobro organizovanim radom i zakonodavnim reformama". On je 1885. pošao u svoju prvu diplomatsku misiju, kao naučnik od poznatog imena i kao političar kome su neposredno poznati ljudi i događaji protekle dve decenije u Srbiji. Upućen, kao poslanik u Carigrad, u kome se zadržao do 1892. našao se na mestu gde su se "ukrštale i prelamale srpska prošlost i budućnost". On je proučavao prilike u Turskoj, i nekadašnjoj i savremenoj, zastupajući svoju državu. Kao poslanik, radio je na stvaranju političkih osnova za povezivanje Srbije sa neoslobođenim krajevima, uporedo sa istorijskim, jezička i crkvena pitanja. U Carigradu, gde se pokazao upornim i nesalomljivim u vođenju pregovoru, najviše je uradio na otvaranju srpskih konzulata i škola. Pored toga, započeo je politiku približavanja Srbije Atini i Carigradskoj patrijaršiji.

Početkom 1892, kada se vratio u Srbiju, do juna 1895. kada je obrazovao naprednjačku stranku i vladu, Novaković je bio predsednik Državnog saveta, pa je mogao i dalje da radi na poboljšanju položaja Srba u južnim krajevima. Na osnovu toga, uskoro su objavljeni carski ukazi o otvaranju srpskih škola u Turskoj, o slobodnom štampanju školskih knjiga za tamošnje Srbe, vladičansku stolicu u Prizrenu dobio je Srbin i dr. Kao predsednik vlade (1895-1896), Novaković je "prekinuo tradicije svoje stranke i stao na stranu onih koji su u Rusiji tražili oslonac za opstanak i dalji razvitak srpskog naroda". Ovo doba, može se smatrati "krunom njegovog diplomatskog rada", iako su njegove zasluge bile veoma cenjene i kasnije - pod drugim vladavinama.

Krajem 1897. ponovo je preuzeo srpsko poslanstvo u Carigradu; početkom 1900. premešten je u Pariz, u kome je kao poslanik ostao samo nekoliko meseci; od jeseni 1900, zastupao je Srbiju u Petrovgradu. Od ponovnog odlaska u Carigrad do kraja pariske misije Novaković se sa sve manje uspeha mogao boriti za srpske interese u Turskoj. Prodor nemačkog i austrijskog uticaja, ali i intervencija drugih velikih sila, značili su za Srbiju okruženje, koje je sputavalo sva njena nastojanja. On je počeo uviđati da politika mirnog i strpljivog natezanja s turskom vladom donosi sve manje povoljnih rešenja i da, uprkos intervencijama u evropskim prestonicama, njegovom narodu u Staroj Srbiji "preti konačno istrebljenje, pa je predlagao da se taj narod naoruža". Poslednji Novakovićev diplomatski nastup bio je Londonu 1912-1913, gde je predvodio srpsku delegaciju na mirovnim pregovorima s turskim predstavnicima posle Prvog balkanskog rata.

Istoričar književnosti, filolog i putopisac

U mladosti Novaković je pisao pesme i pripovetke i mnogo je prevodio. Imao je tek 22 godine kada mu štampan prevod "Istorija srpske revolucije" (od L. Rankea, 1864), zatim su publikovani njegovi prevodi veoma obimne Šerove "Opšte istorije književnosti" i Volterove "Istorije Karla núú". Njegovi članci i studije o posebnim filološkim (filologija glasa, glasovi srpskog jezika, akcenti u starim štampanim knjigama i sl.), o konkretnim pitanjima iz istorije jezika (filologija i jezik) korisno su poslužili razvoju nauke o srpskom jeziku, širenju poznavanja problema iz istorije jezika i savremenog književnog jezika. Najznačajniji njegov rad na jeziku je potpuna školska gramatika, u kojoj je Miklošićev i Daničićev materijal dat u sređenoj, pregledno i jasno izloženoj celini.

Po svom prvom povratku iz Carigrada 1893. Novaković je objavio svoju glasovitu knjigu "Srbi i Turci XIV i XV veka" u kojoj je ispitivao i predstavio prodor Turaka u Evropu. Zatim je predstavio knjigu "Tursko carstvo pred srpski ustanak 1780-1804", rasvetlio je veličinu Srpske revolucije "Vaskrs države srpske", ispitao pojedinosti "Ustanak na dahije". Time je Novaković udario temelje jednog novog pokreta i pravca, proučavanje nacionalne revolucije (1804-1830) na najširoj osnovi. On je pisao i "putne beleške" ("S Morave na Vardar"; "Pod zidinama Carigrada", "Balkanska pitanja" i dr.).

Do početka 20. veka Novaković se pretežno bavio srednjovekovnim srpskom istorijom. Jedan od njegovih prvih velikih studija bila je "Zemljište radnje Nemanjine" (1877). Odnos geografske sredine i istorijskih zbivanja u Srbiji srednjeg veka proučavao je nekoliko decenija, do pojave njegove studije "Nemanjićke prestonice Ras - Pauni - Nerodimlja" (1911), iz te oblasti saopštio dugi niz rasprava koje i danas imaju "veliku vrednost i neće je verovatno izgubiti nikada" (St. Stanojević). Između 1887-1893. Novaković je objavio studije o pronijarima i baštinicima, o selu, o gradu, trgu i varoši i o staroj srpskoj vojsci. Među njima najveću pažnju je zaslužila monumentalna studija "Selo" - jedan od najviših dometa srpske istoriografije i možda najbolji Novakovićev rad.

U poslednjoj deceniji života Novaković je objavio roman "Kaluđer i hajduk" i napisao svoje misaone studije o J. St. Popoviću (1907) i D. Obradoviću (1911). Pred smrt u Nišu 1915, zaveštao je naciji svoje ideje koje su bile u "nepomirljivoj izdržljivosti".

Nastaviće se


vesti po rubrikama

^feljton

18:02h

Naučnici i rodoljubi (13): Otadžbini, s ljubavlju

18:30h Tajne ruske špijunaže (2): Špijun iz zatvora slao izveštaje
19:05h

Za zdravlje dece: Važnost pravilne ishrane

   


     


FastCounter by LinkExchange