Mislim da politika nije imala uticaja na izbor članova Akademije. Čak mogu odlučno da tvrdim da nije imala uticaja, bar ne bitno. Lično žalim što neki ljudi nisu prošli, za koje imam utisak, pošto sam čitao sve predloge, da su mogli da budu izabrani zbog svojih kvaliteta. Međutim, teško je pronaći sve razloge zašto neko nije prošao ili mu je falio jedan glas, a takvih slučajeva je bilo. To se dešava i možemo da žalimo i verujemo da će se to popraviti u nekom drugom biranju.

Ući u jednu ustanovu, koja ima takvu strukturu članstva, gde ima raznih profila, nije lako, jer svi odlučuju o svakom. To je posebno teško za nekoga ko nije dovoljno predstavljen ili dovoljno poznat u javnosti - kaže u razgovoru za „Glas" akademik Dejan Medaković, predsednik SANU, komentarišući minule izbore u Akademiji.

Kad ste to pomenuli, da li je bilo i obrnutih slučajeva, da su medijski poznate ličnosti kandidovane, a da im u Akademiji nije mesto?
Mislim da je to uvek prisutno.

Jedan broj akademika je očekivao da će se na izbornom skupu u SANU govoriti i o oktobarskim događajima u Srbiji...
Ne znam ko je mogao da ima takvo mišljenje, iz prostog razloga što su ovo bili izbori za članove u Akademiji. Mi smo bili zaokupljeni izborima, a ne događajima koji su nesumnjivo izuzetno značajni i gde je Akademija bila prisutna na način na koji je mogla, a to je pre svega jednim ličnim angažmanom samih akademika. Mnogo akademika bilo je u raznim prilikama uključeno u te procese demokratizacije. Akademija je vrlo korektno postupala u odnosu na smenu vlasti. Ona je izvršila sve što treba, među prvima je poslala svoju čestitku. Mislim da nema razloga da se stavi bilo koja zamerka SANU.

A ipak su je stavili i Vama lično.
Ne znam šta su meni stavili na dušu. Ne znam šta ja nisam uradio, ili sam uradio nekorektno ili van interesa kuće? Mi smo prema Zakonu o Akademiji pod kontrolom Republičke vlade. Budžetska institucija, zavisna od budžeta. Mi nismo u situaciji predratne Kraljevske akademije koja je bila finansijski nezavisna, jer je imala svoje legate. Prema tome, meni stvarno nije jasno šta je trebalo da uradim? Drugo, postoje i stavovi Akademije da se obustavlja svaka politička delatnost i da se ona svodi ne na instituciju nego na pojedinca.

ama su na otvaranju Sajma knjiga zviždali. To nije prijatno.
- Naravno.

Kako na to gledate?
Ja na to mirno gledam, nemam potrebe da se branim, ali ja sam objavio tri knjige mojih opredeljenja - demokratskih, nacionalnih, patriotskih. Ja vas molim da mi nađete primer bilo koga ko je s tri knjige javno položio račun o svojim stavovima? Mislim da ga nećete naći, ali ako ga nađete, biće mi milo. U jednom tekstu sam rekao da Akademija nije servis Slobodana Miloševića. I to u vreme njegove pune vlasti.
Napadan sam još 1946. kao dekadent, jer sam imao lični stav. Nikad nisam bio ni u jednoj partiji. Sve ponude sam odbijao u ime lične slobode i sad doživljavam da mi se prevejani bivši partijski kadrovi, prevejani veštaci u „prevrtanju" i prekrcavanju, žustro obraćaju? I da moj moralni integritet dovode u pitanje? Bio sam dekan Filozofskog fakulteta kad je Broz tražio glave osmoro profesora. Eno, svi su živi, pa neka kažu kako sam se držao i šta sam sve činio da ih sačuvam, braneći načelo da je Fakultet dužan da brani naučnu misao i slobodu mišljenja.

Pomenuli ste da je bilo teže za vreme Broza?
Neuporedivo. Tada je bila veća moć represije. Sadašnji disidenti? Pa to je smešno, 30.000 ljudi je onda bilo na Golom otoku i mnogi su tamo kosti ostavili. Da ne govorim o tome šta je Srbe u Hrvatskoj snašlo u Brozovo vreme.

Onda je bio Goli otok, a mi smo imali ratove.
Koje nismo mi izazvali, nas su napali, koliko ja znam.

Da li je to moglo da se spreči?
To je drugo pitanje, ali su nas napali. Nećete me ubediti da je ceo svet ratovao protiv nas zbog Miloševića? Pa nisu njega ubili, nego su ubijali decu. Hrišćanske sile su nas napale...

Ne mislim samo na taj rat.
Nego na koji?

Mislim na sve one ratove u kojima nismo učestvovali, ali smo ginuli u njima.
Šta se desilo u Sloveniji? Jugoslovenska vojska je bila na granici i imala zadatak da ne puca, pa su ih ubijali članovi lovačkih društava i lugari... I Armija se povukla. Šta je bilo sa Srbima u Hrvatskoj? Ko je prvi počeo? Ne bih želeo da ulazim u te teme, jer one osnovno pitanje kvare a to je „šta meni zameraju"?

U pravu ste.
- Ljudi i ne znaju, ali ja sam odbio Miloševića kad me je pozvao da na prvim izborima budem poslanik, a to je vreme kada su neki poznati književnici govorili da je on „čovek koji nas je uspravio". Kad sam mu rekao da sam građanin koji želi da sačuva svoju slobodu, on je rekao „poštujem vaše principe" i više nikad mi nije ponudio ništa. A gospodin Brukner meni sada govori da pripadam „elitističkoj ekipi Slobodana Miloševića". Odgovorio sam mu „kakav sam ja elitista Miloševićev"? Ponosan sam jer sam zaslužio priznanja svih nacionalnih institucija s kojima sam sarađivao.

Da li su Vas ti napadi pogodili?
- Ne, to mi je pokazalo najniži nivo do koga smo mi došli, pokazalo mi je dno, moralni brlog u kojem se nalazimo i iz kojega se nećemo izvući ako i dalje prevrtače budemo pustili da haraju po medijima. Jedina naša šansa jeste da se mladima ne oduzme njihova poslednja šansa. A njihova poslednja šansa jeste moralni preporod. Zemlja, pre svega, mora da izađe moralno preporođena, oslobođena najpre te strašne korupcije, podmetanja, laži, mutljaga. I da odu ljudi koji su se ovejano kompromitovali u ranijem režimu kao stubovi duhovne represije.
Mladi treba sami da prepoznaju te stare, prevejane majstore koji se prebacuju s lakoćom. To nije moj svet. U tom smislu sam pogođen, ojađen i teško podnosim sve to. Samo u tom smislu.

Nedavno ste, pomalo rezignirano, rekli „u redu, neka se kolege iz Akademije izjasne, spreman sam i da odem, ako treba".
Zašto da ne? Oni jedino od mene nikad neće dobiti da ja izvršim samoubistvo, po njihovoj želji, a onda da oni možda i krokodilske suze liju. Ako hoćete ubistvo, onda vi napravite to ubistvo, poručujem im. Ne bih bio prvi koji stradava. Oni uopšte ne mogu da shvate šta znači čovek koji je s obe strane dobra i zla. Spokojno mogu da gledam ko će prvi da baci kamen.

Očekujete da će se to desiti?
Ne znam, nisam prorok, možda hoće - možda neće. Neka se desi, ako treba... Mi živimo u tom turbulentnom vremenu čiji epicentar, utehe radi, nije u Srbiji. To je svetska pojava. Svet je u „prelomu". Globalni koncept sveta u interpretaciji jedne supersile jeste taj koji „obrađuje", ruši, cepa... Prema tome, mi smo tu samo delić jednog globalnog sveta koji doživljava te pretumbacije, gde se stvara novo. A kako će to novo da izgleda, to niko živ ne može da predvidi.

Kako mi da preživimo te „turbulencije", da se malo izmaknemo, ne mora baš sve da ide preko naše „kičme"?
Slažem se s vama. Mi moramo mnogo toga preispitati. Sebe, pre svega, neke svoje zablude i mitove...

Na Skupštini SANU pre dve godine rekli ste „vreme je da se otreznimo od svojih preambicioznih planova i da konačno shvatimo svoju pravu meru i domet". Da li smo doživeli trenutak „otrežnjenja" ili građani Srbije tek treba da ga dočekaju?
Prerano je govoriti o otrežnjenju. Mi smo još uvek u jednoj vrsti šoka koji nam se desio. Morate računati da je došlo do radikalne promene nečega što se ukorenilo, što je dobilo privid nepromenljivosti. Mislim da je ovaj prvi čin radikalno završen. To znači da ja ne verujem u bilo kakvu restauraciju onoga što je prošlo. Nema šanse. Moralo bi da se desi mnogo promašaja ili toliko mnogo ponavljanja grehova stare vlasti, pre svega mislim na korupciju. A u to je teže verovati.

Ipak, ne verujem ni da smo još uvek došli u kritičku fazu o sebi, još uvek su tu mnogi nasleđeni nesporazumi. Zapravo, nasleđena je Pandorina kutija. Otvorena je kutija i iz nje još uvek mogu da beže svi demoni. Ja se nadam da je novi predsednik u stanju da zatvori tu kutiju i da u njoj ostane nada, jer to je preduslov za opstajanje. Ako se to ne desi, to bi bila velika tragedija, jer ono što sam rekao na početku - mi ne smemo prokockati poslednju šansu koju imaju mladi.

Olga Nikoli