Početak - rođen je pre oko pedeset godina u Austriji. Kako g. Kelbel nije želeo da nam "pozajmi" privatne podatke za potrebe rubrike, snašli smo se i pitali njegove prijatelje i one druge. Tako prijatelji i nekadašnji saradnici tvrde da nigde nije deponovao podatke o godištu i prebivalištu (što je neophodno kad se pravi ugovor), da je dete iz mešovitog braka (majka Grkinja, otac Austrijanac), da je životno vezan za Beč.

Detinjstvo - jednom je rekao da je bio mirno i povučeno dete.

Nacionalnost - Austrijanac. Veoma je pazio da svoje saradnike ispravlja kad su govorili da je Nemac. Kroz čaršiju je "prošla i varijanta" da je Nemac jevrejskog porekla.

Verska opredeljenost - nije zabeležena.

Obrazovanje - predstavlja se kao bečki đak, svršeni student ekonomskih nauka, sa sve magistarskom titulom.

Karijera - oni koji su imali priliku da rade sa njim kažu da se pre "pravljenja novina" bavio građevinskim poslovima (bio je preduzetnik). Vele da je uspeo da zaradi dovoljno novca i "ubaci se" u kategoriju biznismena. Posle pada Berlinskog zida okrenuo se poslu sa medijima u ime nemačke firme "Mitsui" (sedište u Diseldorfu, oko 12.000 zaposlenih, s ukupnim godišnjim obrtom od 130 milijardi dolara, predstavništvima u 200 gradova iz 90 zemalja). Kad su se putevi g. Kelbela i velike kompanije ukrstili i zašto pitanje je, trenutno, bez odgovora. Elem, on je dobio zadatak da osniva i pokreće nove novine u istočnoj Evropi, s ciljem da u prvih godinu dana dostignu tiraž od 100.000 primeraka.

Na poslu preteče velikih izdavačkih kuća nije žalio truda i novca (tuđeg ili svog, nije baš jasno). Sad se nazire da je, zapravo, primenjivao taktiku "kupi jeftino, prodaj skupo". Jer, prema nezvaničnim proračunima u "Blic" je uložio dva miliona maraka, sad "proizvod" vredi bar pet puta više.

Pre beogradske epizode imao je slovačko-češku ekskurziju. Sam je naveo da je u Slovačkoj imao uspeha sa listom "Nova reč", a u Češkoj doživeo fijasko, pokušavajući da od nasleđenog i, naravno, komunističkog projekta, napravi nešto čitljivo. Istraživači lika i dela Petera Kelbela (novinar Slaviša Lekić, na primer) zapisali su da je tad "navodno bio i savetnik predsednika Vladimira Mečijara". Kad je "predstavnik vlasnika" (kako se uvek predstavljao zaposlenima u "Blicu") napisao uvodnik tokom "studentsko-zimskih" demonstracija ("Jugoslaviji nisu potrebni vukovi koji pod vođstvom vuka love u čoporu"), mnogima ništa nije bilo jasno. Dok se javnost čudom čudila, pet urednika i četrdesetak novinara napustilo je "Blic" i osnovalo (pod okriljem DS-a) "Demokratiju". Cvijetin Milivojević, jedan od urednika, ističe da je "gazda" preuzeo ulogu žrtve, nije terao novinare da pišu ono što se traži od njih (čitaj što su tražili JUL i SPS), ali se seća i da je rekao:

"Ovo su moji kompjuteri, moje stolice, moje pare". Tih dana se pojavio i tekst u bečkom "Der Standardu" (delove je preneo Lekić), koji je o "gazdi" napisao: "Radi se o čoveku koji bi želeo da bude alhemičar i đavolov šegrt, a epiteti spletkaroš, sjajan finansijski žongler i spekulant, samo su neki od nadimaka koje je stekao tokom svoje šarolike karijere". Pisanije, u "Der Standardu" potpisao je Franc Luger koji je Kelbela i nekadašnjeg ministra za saobraćaj i unutrašnje poslove, Ervina Lanka, doveo u vezu sa "poslovima vezanim za prodaju oružja i droge" i "pretvaranjem zgrada u hotele za prostituciju". Luger je naveo i da je Kelbel doživeo krah u trgovini nekretninama u Austriji i da je te 1996. već dve godine bio zamrznut sudski postupak koji je protiv dotičnog suvlasnika "naših" novina, vođen u Gracu...

Upućeni u domaća zbivanja nekoliko puta su dovodili Kelbela, odnosno "njegov" novac uložen u beogradski list, u vezu sa JUL-om. Na razne načine su objašnjavali uticaj jednog na drugo, između ostalog (kako to kaže dr Ljubiša Stanojević, bivši direktor "Blica") i činjenicama ko je sve sedeo u Upravnom odboru novina (od Žikice Stevića, direktora "Interkomerca", istaknutog člana leve stranke pa dalje redom....). Onda su Kelbelu zabranili ulazak u Jugoslaviju, pa je sve poslove obavljao iz Crne Gore.

Pre nekoliko dana ponovo je došao (vaskrsao, kažu neki koji ga ne vole baš mnogo) da kupi deonice Televizije "Pink". Šta je po sredi, pokazaće vreme. Novinarima u "Blicu" je prvo odao priznanje i obećao nagrade, onda, sledećeg dana, održao vakelu kako "ništa ne valjaju". Zatražio je da od "Blic njuza" naprave novine za intelektualce i to potkrepio detaljem: "Hoću da novine imaju tešku ukrštenicu, bar jednom nedeljno. Kao što ima u Sandej tajmsu, pa se dešava da onaj ko je ne reši, ne može da zaspi cele noći".

Stranački angažman - kao mlad bio je portparol SDP-a (levih u Austriji), posle se razočarao u politiku (neki drugovi su uzimali mito, njemu se to nije dopalo).

Zanimljivosti - bio je skroman momak, spreman da živi od sendviča. Ima vilu na Floridi, robnu kuću u Beču i još štošta. Oženjen je i ima decu.

ZORICA VULIĆ