Svojim delom Nešić je stvorio neophodne uslove
za uspon nastavnog i naučnog rada, kao i za pripremu kadrova koji
će u razvoju naše nauke, značiti prekretnicu. Velika je njegova
zasluga što je kroz pedagoško-naučni rad, prožet iskrenim entuzijazmom,
razvio kod podmlatka osećanje ljubavi prema predmetima, naročito
matematike, koje je predavao, uprkos brojnim teškoćama sa kojima
se susretao.
Dimitrije Nešić je rođen u Beogradu 1836. godine. Bio je najstarije
dete Stojana Nešića, zanatlije i Savke domaćice. Nešićev deda
po ocu bio je trgovac u Novom Pazaru, koji je 1808. godine zbog
pritiska Turaka na srpski narod u krajevima koje nije zahvatio
Prvi ustanak napustio Novi Pazar i spas potražio u tek oslobođenom
Beogradu.
Dimitrije je još kao osnovac ostao bez majke. Savestan i marljiv,
sa uspehom završava osnovnu školu i šestorazrednu gimnaziju, a
potom se 1853. upisuje na "Jestestvoslovno-tehničesko odelenije"
Liceja u Beogradu.
Ispoljena velika želja ka znanju, predanost u radu i svest da
se bez upoznavanja savremenih svetskih dostignuća nauke ne može
uspeti naveli su mladog i ambicioznog Nešića da se 1854. godine,
kao odličan učenik druge godine Liceja, obrati Ministarstvu prosvete
i crkvenih dela traže i razumevanje i podršku za svoje ambicije
i da ga primi za svog pitomca i pošalje u inostranstvo.
Pošto se njegovom zahtevu izašlo u susret, on u jesen 1855. odlazi
na dalje studije u Beč, tada poznati centar za prirodne i tehničke
nauke. Na Velikoj tehničkoj školi u Beču studira godinu dana,
a potom odlazi u Karlsrue, gde za četiri godine završava studije
na Politehnici. Nešić se pri kraju studija u Karlsrueu prijavljuje
na konkurs Liceja u Beogradu za profesora upražnjene katedre za
fiziku, meteorologiju i fizičku geografiju. Za obe katedre prijavilo
se više kandidata, a među njima i evropski obrazovani, sa svežim
naučnim pogledima D. Nešić i K. Alković.
Na predlog zastupnika ministra prosvete i crkvenih dela, knez
M. Obrenović, je ukazom 1862. postavio Nešića za suplenta na katedri
za matematiku, a Alkovića za suplenta fizike. Nešić je u početku
na Liceju predavao višu matematiku, geometriju i arhitekturu.
Mlada država je usvojila tekovine postignutih na Zapadu. Tih
godina vraćaju se u domovinu državni pitomci, koji su presudno
uticali na preobražaj prosvete, donoseći sa sobom novu kulturu,
nove ideje i običaje.
To je dovelo do pretvaranja Liceja 1863. u Veliku školu. Knez
Mihailo Obrenović je ukazom od 26. septembra 1963. postavio 8
profesora, koji su kasnije birali ostale profesore, među njima
je bio i D. Nešić, kao profesor za matematiku.
On je bio profesor matematike na Velikoj školi od njenog osnivanja
do odlaska u penziju 1894. godine. Modernu nastavu matematike
uveo je preko svojih udžbenika, jer je smatrao za svoju najpreču
dužnost snabdevanje svojih studenata dobrim udžbenicima.
Time je hteo da im olakša studiranje smanjujući im trud i vreme
oko mučnog beleženja i prepisivanja. Bili su to prvi naši univerzitetski
udžbenici matematike, a bili su u upotrebi više decenija. Udžbenike:
"Trigonometriju" objavio 1875.
"Algebarsku analizu" i "Nauku o kombinacijama"
objavio 1883. Kao profesor i rektor, na Velikoj školi D. Nešić
je proveo više od 30 godina. Povukao se u penziju da bi katedru
matematike ustupio svom obdarenom đaku i tada već svetski priznatom
naučniku M. Petroviću Alasu.
On je 1904. godine, u nekrologu za Nešića kazao: "U svim
preobraženjima kroz koje je prolazila Velika škola, Nešić je aktivno
sudelovao, ostavljajući na svakom poslu otiske svoga velikog pedagoškog
iskustva i dajući svojim autoritetom pravac ovim preobražajima".
Profesori Velike škole, a među njima kao profesor i rektor, i
kao treći po redu, predsednik Srpske kraljevske akademije (izabran
je 1892. do 1895), obeležili su epohu duhovnog uspona i progresa
Srbije u drugoj polovini 19. veka. Pred kraj svoje profesorke
karijere, D. Nešić je bio ministar prosvete i crkvenih dela.
Posebno treba istaći Nešićev rad koji se odnosi na uvođenje "metarskog
sistema mera" u Srbiji. Glavna karakteristika mera u Srbiji
sredinom 19. veka bilo je mnoštvo, raznovrsnost i nejednakost
u nazivima. Zato je tadašnja vlada 1872. odlučila da pošalje D.
Nešića u zemlje srednje Evrope, gde je u praksi metrička mera;
i tamo da prouči kako zakonodavno uvođenje tog sistema mera u
Srbiji.
Nešić je krenuo u obilazak najpoznatijih nemačkih, austrougarskih
i belgijskih srednjih škola. Na osnovu što je saznao i iz razgovora
sa belgijskim stručnjacima za merne jedinice, Nešić je po povratku
izradio i precizno obrazložio Predlog zakona o metarskim merama.
Posle višednevnog pretresa u Skupštini, Zakon je i izglasan 1873.
godine. Princip usvojenog Zakona nisu se bitno menjali ni u pravnim
propisima koji su donošeni posle Prvog svetskog rata. Osim teksta
Zakona o metarskim merama on je napisao i knjigu "Metarske
mere" koja je odigrala ogromnu prosvetiteljsku ulogu u oblasti
merenja i mera u Srbiji toga vremena.
Dimitrije Nešić je bio član više naučnih društava. Za redovnog
člana Srpskog učenog društva izabran je 1870. U radu Društva učestvovao
je sve do njegovog spajanja sa Srpskom kraljevskom akademijom.
U periodu od 1887. do 1879. godine bio je sekretar Odseka za prirodne
nauke. Istu dužnost je imao i od 1900. do 1901. godine.
Svoju akademsku besedu "Pogled na Lajbnicovu infinitezimalnu
metodu", pročitao je 7. februara 1888. godine. Bio je treći
po redu predsednik (1892. do 1895) Srpske kraljevske akademije.
Krajem 1890. izabran je za dopisnog člana Jugoslovenske akademije
znanosti i umetnosti.
Kao predsednik Akademije, Nešić je imao obaveze kako prema nauci,
posebno matematici, tako i prema društvu u kome je živeo. Godine
1894. pokreće inicijativu za prenos Vukovih zemnih ostataka iz
Beča. Kao izaslanik Akademije, sa S. Novakovićem i P. Đorđevićem,
prisustvuje u Beču u jesen 1897. u prenosu.
Pored redovnih zadataka oko organizovanja rada, bio je inicijator
zidanja veće, nove zgrade Srpske kraljevske akademije. Organizuje
međunarodnu saradnju, preko razmene časopisa iz oblasti prirodnih
i matematičkih nauka. Na osnovu referata D. Nešića, za redovne
članove Akademije izabrani su: J. Žujović (1888), Lj. Klerić (1889)
i M. Petrović (1899). Nešić je, kao predsednik Akademije i matematičar
bio nekoliko godina član i potpredsednik Međunarodne komisije
za dodeljivanje nagrade Lobačevskog u Petrovgradu.
D. Nešić, naučnik, matematičar, veliki pedagog i kulturni radnik
umro je u 68. godini života u Beogradu 1904. Sahranjen je na Novom
groblju sa svim počastima, koje su mu ukazali SKA, Beogradski
univerzitet i mnogobrojni poštovaoci. Za sve što je činio, za
svoj patriotizam, ljubav prema narodu i otadžbini, ali i za svoj
javni i politički rad Nešić je bio odlikovan Ordenom Sv. Save
prvog i drugog reda, a i Ordenom Belih orlova četvrtog reda.
NASTAVIĆE SE
Srpsko nasleđe