Delegacija Bertelsmanove fondacije s usaglašenim dokumentom došla je u Beograd septembra meseca 1997. godine i tom prilikom je bivši nemački ambasador u Jugoslaviji Vilfred Gruber priredio radni ručak na kojem su, pored učesnika projekta, prisustvovali i politički predstavnici Srba i Albanaca, uključujući Ratomira Vica iz Socijalističke partije Srbije i Fehmi Aganija i Editu Tahiri iz Demokratskog saveza Kosova.
Računajući da je na prethodnom sastanku na ostrvu Halki postignuta načelna saglasnost dve strane, profesor Jozef Janing je u optimističnom tonu izložio rezultate rada i predloge radne grupe. Posle njega, međutim, reč je uzeo Fehmi Agani, saglasio se s konstatacijom da je radna grupa ponudila mnoga korisna rešenja, ali da ih albanska strana ne može ozbiljno uzeti u razmatranje ukoliko se status Kosova i Metohije ne vrati na stanje do 1989. godine, tj. na ustavna rešenja iz 1974.

Uprkos tome što smo se tokom mukotrpnog dvogodiš-njeg rada već u preambuli ponuđenog dokumenta dogovorili da se ne prejudiciraju bilo kakva statusna pitanja, kosovski Albanci su ovakvim stavom stvari vratili na sam početak posle čega ambasadoru Gruberu nije preostalo ništa drugo da završi sastanak a Bertelsmanova delegacija vratila se u kući neobavljenog posla. Da se raspoloženje Albanaca prema čitavom poduhvatu menja govorilo je već odbijanje Vetona Suroija da se pojavi na zasedanju radne grupe na ostrvu Halki iako je učestvovao na redovnom godišnjem seminaru ELIAMEP-a koji se održavao nekoliko stotina metara dalje.
Već početkom oktobra meseca nemačko ministarstvo inostranih poslova pokušalo je da oživi ovu inicijativu predlogom da u Beograd doputuju tadašnji politički direktor u nemačkom ministarstvu inostranih poslova, Volfgang Išinger, i američki izaslanik za Jugoslaviju, ambasador Robert Gelbart, s predlogom koji je imao samo četiri tačke: prvo, bez odlaganja mora da se pri-meni sporazum Milošević-Rugova o obrazovanju; drugo, potrebno je u Prištini otvoriti predstavništvo Evropske unije (nešto ranije, slično predstavništvo USIS-a Sjedinjene Države su već bile otvorile u glavnom gradu Kosova i Metohije); treće, potrebno je omogućiti povratak tzv. misija dugog trajanja Oebsa na Ko-sovo i Metohiju, četvrto, potrebno je bez odlaganja započeti srpsko-albanski po-litički dijalog uz posmatračku ulogu međunarodne zajednice.

Poseta, do koje je trebalo da dođe 21. oktobra iste godine, najpre je na zahtev američke strane odlo-žena za nedelju dana zbog izbora u Crnoj Gori a potom je i potpuno otkazana. Već početkom novembra predlog identične sadržine Beogradu su uputili ne-mački ministar inostranih poslova Klaus Kinkel i njegov francuski kolega Iber Vedrin što je nagoveštavalo suštinske razlike u pristupu Evropljana i Amerikanaca kosovskoj krizi koje će postati očigledne naredne godine kao i na konferenciji u Rambujeu u februaru 1999.

Klaus Kinkel i Iber Vedrin su u proleće naredne godine došli i lično u Beograd u pratnji veće grupe nemačkih i francuskih spoljnopolitičkih stručnjaka, uključujući predstavnike Bertelsmanove radne grupe kao i francuskih stručnjaka koji će te godine preuzeti inicijativu kao domaćini srpsko-albanskog dijaloga na nevladinom nivou. Pošto, zbog statusnih promena, više nije bilo moguće organizovati susret s evropskim stručnjacima u IMPP-u, sastanak sam organizovao u Forumu za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Beogradu gde je vođena veoma podsticajna diskusije posle koje su mi i Jozef Janing i Mišel Fuše predložili da dijalog nastavimo ali za to ni u zvaničnom ni u nezvaničnom Beogradu više nije bilo raspoloženja.

Zvanični Pariz, međutim, nije odustao od ove namere i u leto i jesen 1998. godine u organizaciji Fondacije Danijel Miteran (udovice bivšeg predsednika Fransoa Miterana) i Međunarodne federacije za ljudska prava održane su u francuskom parlamentu tri runde srpsko-albanskih razgovora na kome su i jedna i druga strana učestvovale s dosta jakim delegacijama. Tako su, na primer, s albanske strane učestvovali Fehmi Agani, Mahmut Bakali, Veton Suroi i drugi poznati albanski političari i intelektualci s Kosova i Metohije dok su srpsku stranu predstavljale vodeće ličnosti opozicione scene, uključujući lidera Demokratske stranke Zorana Đinđića, Vesnu Pašić, kao i jedan broj beogradskih intelektualaca srednje generacije.

Iako je rasprava u mnogome sledila liniju ranih rasprava u radnoj grupi Bertelsmanove fondacije, politička zbivanja na srp-skoj i albanskoj političkoj političkoj sceni u prvi plan su izbacili pitanje da li postoje zajednički interesi i da li je moguća politička saradnja demokratske opo-zicije u Srbiji i albanskih političkih partija na Kosovu i Metohiji. U Srbiji se, naime, posle stvaranja nove vladajuće koalicije početkom 1998. godine političko stanje naglo pogoršavalo dok su nove vlasti zaoštravale repre-siju ne samo na Kosovu i Metohiji nego i unutar same Srbije, opozicija je posle uspeha u jesen/zimu 1997. godine izgubila inicijativu a njen veliki deo je posle bojkota izbora krajem iste godine ostao izvan parlamenta.

Slično se događalo i s Demokratskim savezom Kosova koji je naglo gubio podršku kosovskih Albanaca prepuštajući inicijativu ekstremistima koji su svoje mesto sve više tražili u "Oslobodilačkoj vojsci Kosova". Stoga je ponuda srpske opozicije Albancima gla-sila da bi prestankom njihovog političkog bojkota srpskih državnih institucija i izlaskom na izbore ovakva politička situacija mogla biti suštinski promenjena, da bi kosovski Albanci mogli doprineti demokratiji u Srbiji a da bi, zauzvrat, demokratska Srbija bila partner za politički dijalog i rešenje srpsko-albanskih odnosa.

Nažalost, i ovog puta je Fehmi Agani, "čovek dijaloga ali ne i kompromisa", bio je taj koji je ponudu odbio stavljajući u prvi plan zahteve kosovskih Albanaca za povratkom na stanje pre 1989. godine i nezavisnošću. Posle toga, Zoranu Đinđiću je samo preostalo da rezignirano konstatuje da "srpska opozicija može ponuditi samo ono što ima - strpljivu i istrajnu borbu za demokratsku Srbiju - ali ne ono što nema - odluke koje su u rukama vlasti - i da o zahtevima za nezavisnšću ne može razgovarati s opozicijom nego samo s vlastima".
Dr Predrag Simić