Početak - rođen je 12. februara 1936. u selu Medna, kod Mrkonjić Grada. Otac Nikola bio je poljoprivrednik i partizan, što se veoma dojmilo sina, pa je ta sećanja metnuo u pesmu ("Moj otac Nikola usred rata/Pripitomljava bojevi metak.../Otac nadmudruje rat). Majka Milka bila je domaćica. Vozom, s kartom u jednom pravcu, stigli su iz Bosne u Vojvodinu.

Detinjstvo - sam je objavio da je od dede Vasa i babe Miše, kao i mnogobrojnih rođaka, kumova i prijatelja, koje je "s ušima na gototvs" povazdan slušao, stekao ljubav prema narodnom izrazu.

Nacionalnost - Srbin. " Mi Srbi moramo se jednom zasvagda zapitati da li zaista nama i jedino nama ne može ništa katastrofalno da se desi. Da li smo mi jedini narod kome ne može zapretiti opasnost potpunog nestanka sa istorijskog prostora ljudske civilizacije. Vreme je da se oslobodimo naših istorijskih zabluda da nam niko ništa ne može, jer mi tako želimo i nadamo se da će tako biti, vreme je da se obračunamo sa našim naivnostima, da će drugi narodi, recimo, naša braća sa istoka, izginuti za nas. Mi smo sve naše zablude izdašno platili, i Pijemnot, i jugoslovenstvo i bratstvo i jedinstvo i panslavinizam... Samo Srbi su govorili da nije važno kome pripadaju. I zaista nikome nismo pripadali, ali smo polako i sigurno propadali", rekao je 1993. i pre glavnog propadanja.

Verska opredeljenost - nema je.

Obrazovanje - kako je rastao svuda pomalo, tako se i školovao - u Banatu, Novim Kozarcama, Srpskoj Crnji i Kikindi. Studirao je (i diplomirao 1962) jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je i magistrirao 1966.

Karijera - počeo je kao omladinski rukovodilac, pa urednik lista "Student". Onda se latio funkcija ("Čim se nekog posla lati, odmah dobije predsednički mandat", govorili su hroničari doba onog), prvo sekretara UKSK Beogradskog univerziteta, pa predsednika CK Saveza omladine Srbije. Bio je omladinac i u 32. zalagao se za povratak "Oruk" akcija: "Ova zemlja nikad neće biti dovoljno izgrađena da ne bi imala potrebu da nekoliko hiljada omladinaca angažuje da dobrovoljno grade, a politički i duhovno angažuju sebe. Nikad nisam saznao kome smetaju radne akcije", pitao se.

		OBJAŠNJENJE U rubrici "Ko je ovaj čovek", u portretu Milene Arežine, naveli smo da je gđa Arežina rođena 1955. a diplomirala 1974. Da je tako, ma koliko čudno bilo, piše u službenom dokumentu dostavljenom Odboru za pravosuđe Skupštini Srbije.

Bilo je to vreme referata, mada je on uspešniji bio u polemikama, posle mu je to "ušlo u krv". Kako se usput 'inficirao' novinarstvom, dopalo ga je da uređuje "NIN", i Opšteobrazovni program TV Beograd. U međuvremenu, nije zapostavljao uzornu karijeru "aktivnog društveno-političkog radnika" (u prevodu komuniste), bio je član Sekretarijata i predsednik sekcije za kulturu Republičke konferencije SSRN Srbije. Onda je imenovan za direktora Republičkog zavoda za međunarodnu, naučnu, prosvetnu ... i ine saradnje. Godine 1993. postao je ministar za kulturu, priznao je da su i drugi nuđeni al' im se nije sedalo u "vruću fotelju". On se usudio, često je kukao da je kultura važnija od privrede, da je ne smemo zapostaviti, ali ga poslenici kulture pamte, između ostalog, i po jednoj tubi kaladonta (zahtevao je da se u paket pomoći zaposlenima, osim kile pirinča, dve litre ulja i dva pakovanja deterdženta, ubaci i po jedna, onda deficitarna, pasta za zube).

Naravno, sve vreme pisao je poeziju koju je sanjao (desetak knjiga pesama, tri putopisa, četiri knjige eseja i studija, dve antologije) i sakupljao narodne izreke: "Nigde nisam išao bez olovke i blokčeta", istakao je.

Posle godinu dana "napornog ministrovanja" (nije mu bilo lako, posebno kad su strukture iz Malog Crnića odlučile da mu na silu i na sramotu dodele nagradu "Srboljub Mitić". Po pesniku koji za života nije mirisao ni vlast ni politiku, pa se njegov sin Dobrica žestoko usprotivio da nagrada ode u ruke Stojičiću, zbog čega su mu drugovi natakarili lisice na ruke, sve jadnom ministru pred očima), postao je ambasador SRJ u Pragu. To je bio do "Velikog četvrtka" prošle nedelje - kad je odjednom nestao. Zbog predstavnika Otpora koji su tražili pravdu i pred "njegovom" ambasadom. A, u stvari, kako se posle ispostavilo, zbog Slobodana Miloševića. Trebalo mu je vremena da skloni "Slobodana sa zida", gde ga je obesio kad je to bilo moderno. Kako bi mogao da pokaže koliki je demokrata, češkoj televiziji - direktno, i nama - indirektno, cela tri sata pre nego što je Vojislav Koštunica postao, i zvanično, novi predsednik Jugoslavije. Čovek se predomislio.

Stranački angažman - bio je član SK. "Komunisti su obično najbolji studenti na Univerzitetu, mada se ponegde dogodi i obrnuto. U takvim slučajevima partijske organizacije intervenišu i gde su već stvoreni kriterijumi, moglo bi se reći vrlo oštri. Nedavno je iz jedne partijske organizacije isključeno pet studenata zbog neizvršavanja svojih školskih i političkih obaveza", govorio je, sve pozivajući se na Marksa, citirajući njegovo: "U sve treba sumnjati". Onda je prestao da sumnja i postao član SPS-a.

Ženio se nekoliko puta.

ZORICA VULIĆ