Zovem se Staka Novković i spiker sam nacionalne televizije već 32 godine, ne računajući četiri godine honorarnog rada. Diplomirani sam filolog. Od početka radnog veka do danas, van stranački sam opredeljena, apolitična. Kloneći se odgovornosti novinarskog i uredničkog posla, bila sam od početka rada na Televiziji do današnjeg dana samo spiker.
Šta je to spiker? Čitač onoga što napišu novinari i urednici.
Šta je rizik i neprijatnost spikerske profesije? To što mora da prihvati da čita sve što od njega traži odgovorni urednik, novinar. Vrlo često i tekstove "za korpu za otpatke", što je zdušno korišćeno.

Šta je odgovornost spikera? Čitanje bez greške, s dobrim akcentom.

Držeći se nepisanog i, nažalost ne svima poznatog kodeksa spikerske profesije, na najbolji način sam radila ovaj posao i zarađivala lični dohodak. U kovitlacu nagađanja i previranja, ne dozvoljavam da iko crni ono što je belo, odnosno mene kao ličnost i moj rad, ne dozvoljavam nikakvo etiketiranje osim u superlativnom spikerskom smislu.

U trenucima kad je po život bilo opasno raditi na Televiziji, tokom bombardovanja, radila sam najteže smene, uključujući i onu u noći bombardovanja, što potvrđuje moju izuzetnu profesionalnost, i još mnogo toga. Nagrada za to bila je skromna plata; drugo nisam ni očekivala, jer moja je dužnost da radim. Odgovorno mogu da tvrdim da sam u proteklom periodu bila bez ikakvih beneficija koje tako često dobijaju ulizice, neradnici i prevrtljivci kakvih ima svugde, pa i među ljudima partijske opredeljenosti.
Sve navedeno lako je proveriti, te oportunizam bilo koje vrste nema veze s mojim profesionalizmom i sigurno nije u duhu demokratije. To treba da znaju i ljudi s nove televizije. Povod za ovo obraćanje jeste želja da osvetlim karakter spikerske profesije i moje dugogodišnje uloge u njoj.

Staka Novković, spiker
Beograd

Ružno je odjeknula čestitka Patriotskog saveza Jugoslavije upućena predsedniku Koštunici jer nas je podsetila na sva njihova obraćanja javnosti u službi vladajuće koalicije. Kad su početkom maja 1999. godine prvi predložili gospodina Miloševića za narodnog heroja, UG "Zdrav život" iz Kruševca uputilo im je otvoreno pismo (20. maja 1999. godine) gde se iznosi mišljenje preko 3.000 članova, i u njemu se, između ostalog, kaže:
"Patriotizam je... dovoljna mu je otadžbina!"
Poruku je potpisao predsednik IOUG "Zdrav život", a odgovor je brzo, po objavljivanju u javnim glasilima u Kruševcu, stigao u vidu Rešenja o prestanku radne obaveze Vitomiru Stanojeviću, koji je u to vreme volonterski obavljao i poslove koordinatora psihosocijalne podrške stanovništvu opštine Kruševac.
Predsednik Patriotskog saveza Jugoslavije Ilija Vuković morao bi da se izvini građanima Srbije za sve "poruke" koje im je preko "Politike" upućivao i trovao duše.

Mr Vitomir Stanojević,
Kruševac

Redovno čitam Vaš list zbog njegove objektivnosti. Stoga me je iznenadio tekst Predraga Dragosavca pod nazivom "I Lenjin je bio antikomunista" od nedelje, 8. oktobra 2000. godine. Zar sada kada smo konačno dočekali demokratiju s nadom da se ljudi više neće deliti na podobne i nepodobne, već prema vrednostima onoga što rade i ostvaruju?! Razočarao me je pomenuti tekst u kojem se kritikuju estradni umetnici koji su pevali u inostranstvu za vreme bombardovanja, ili su pevali ovde na trgovima i mostovima, na izbornim koncertima nekih partija ili se pojavljivali na dosadašnjim programima nacionalne televizije. Ko ima pravo da nam određuje da li da slušam ili ne Cuneta Gojkovića, Ekstra Nenu, Cecu Slavković, Ivana Gavrilovića, Maju Nikolić, Bajagu, Galiju, Merimu NJegomir, Lepu Brenu i druge? U ovom trenutku, kada svi treba da pokažemo više tolerancije, nedozvoljivo je da ljudima lomimo vratove zbog toga što su radili posao od koga žive.
Plašim se da ćete ovakvim tekstovima postati nedemokratske i revanšističke novine. Stoga ne dozvolite da se u njima pojavljuju ovakvi zlonamerni tekstovi i crne liste.

Duška Miličić, profesor
Beograd

Bila je to čudesna zemlja. Imala je nepregledne ravnice pozlaćene zrelom pšenicom. Imala je visoke planine obučene u zlatne borove i srebrne jele, brda okićena jasenom i kestenom, lipom, brezom i jablanom. Imala je žive, bistre i brze vode. LJudi su u toj zemlji takođe bili čudesni. Naizgled lenji, a brzi i vredni, iznad svega veseli. Nije im bio potreban veliki razlog za praznovanje i slavlje.
Jedno sivo praskozorje dovelo je u zemlju Crnog Princa. Niko ga nije video ni čuo da dolazi, a ipak je mnogo njih osetilo da je tu. Leteo je svuda i sipao crnilo u glave stanovnika čudesne zemlje. U neke glave moglo je da stane dosta crnila, u neke samo po kap. Crni Princ nije prestajao da sipa crnilo i glave su bile pune i crnilo je počelo da pretače i glave su pucale i crnilo je teklo i crnela se čudesna zemlja. Zamrla je pesma, začuo se krik, vapaj i zapištao je očaj. Crnilo je teklo ulicama gradova, preplavljivalo trgove, slivalo se u one žive i bistre vode čudesne zemlje. Crni Princ je grohotao nad crnom zemljom.

Dečak je bio sam u planini. Čuvao je ovce. Dečak nije bio Beli Princ. Dečak čak nije bio potpuno beo. Dečak je bio šaren kao i svi dečaci na svetu. Nije još bilo vreme da se sa ovcama spusti sa planine, a video je crnilo kako se valja u podnožju. Bilo ga je strah.

Dečak je imao sviralu. Svirala je bila čarobna jer je bila napravljena od kore planinske jove oguljene dok je još bila pod rosom nebeskom. Dečak je zasvirao misleći na svoju sestru dole u crnom selu.

Pesma iz čarobne svirale je bila blistavo bela jer je muzika uvek blistava i bela. Pesma se zavrtela kao čigra i u kovitlacu došla dos sestre. Devojčica je u pocrnelom selu začula belu pesmu i pogledala svoju pocrnelu majku. Majka nije znala šta je dodirnulo, ko joj je sklonio crnilo sa očiju i iz glave. To i nije bila posebna čarolija jer za majku je dovoljno da ej pogleda njeno dete. Majka je rekla ocu: "Spavaj" i otac je čuo. Otac je rekao svom bratu "Slušaj" i brat je slušao. Išla je pesma sve dalje i dalje i čula se sve jače. Crni Princ je sipao crnilo, ali pesma nije dala da ga spusti na čudesnu zemlju. Crnilo se vraćalo u talasima, u naletima, u poplavi, u lavi - crnilo je predilo Crnog Princa i udavilo ga.

Pesma je lebdela iznad čudesne zemlje i čuvala je. Čekala je da se svi ljudi probude iz crnila, zvonila im je nad glavama, drmusala ih svojim gromkim tonovima. Znala je da neće svi ljudi pobeleti. LJudi i ne treba da budu baš beli, ljudi su stvoreni šareni. Pesma još čeka da je čuju i oni koji neće.

Ružica Knežević,
Beograd

Novi predsednik Vojislav Koštunica u svim svojim javnim nastupima kao disident sedamdesetih godina, u knjigama, tekstovima, istupanjima kao političar, stranački lider, predsednički kandidat i kao predsednik ističe na prvom mestu kao conditio sine ljua non uređenja svake države, poštovanje svake demokratske procedure i uspostavljanja bilo kakve vlasti pravnu državu, vladavinu prava i potpuno nezavisnu, autonomnu i od izvršne vlasti, striktno odvojenu sudsku vlast. Gospodin Koštunica je to svoje opredeljenje dokazao i ličnim primerom kada je protestovao, zbog osude u montiranom procesu profesoru Đuriću i izgubio mesto asistenta na Pravnom fakultetu.
Obaveštavam gospodina Koštunicu da u zatvoru još uvek čami jedna od najvećih žrtvi beskrupuloznog Miloševićevog policijskog režima, gospodin Vladimir Nikolić. On je u zatvoru zato što je ličnost, zato što ima integritet, zato što je čvrst karakter, što je hrabar, postoji i fundamentalno pošten i moralan čovek. Budući takav nije pristao da za slobodu koju su mu nudili postane žbir, da radi za policiju, da otkucava, cinkari, uhodi opoziciju, opozicione stranke i njihove lidere.

Nije dakle, Vladimir Nikolić nikome i nikada, nikakvu tajnu odao. U spisima predmeta ni ujednom tekstu, izjavi ili bilo kom materijalu nema ni pomena o bilo kakvom podatku koji predstavlja tajnu, niti o tome kome je, kada je i na kom mestu tajna odata.

Nikolić je osuđen nakon što je na ulici kidnapovan, vezan i sa crnom kapuljačom koja mu je namaknuta, bačen u neki podrum, gde je pet dana bio izložen najsurovijim ucenama, pretnjama i gde mu je njegov islednik trijumfalno saopštio da ima ovlašćenje da ga ubije. Osuđen je posle najdrastičnijeg mogućeg kršenja svih zakona, poslovnika i čistog falsifikata sudskih zapisnika i to od strane sudija Pavla Vukašinovića u prvostepenom i Dragomira Lelovca u drugostepenom postupku, koji su obojica in
flagranti pred očima celog sveta, uhvaćeni u čistom i od Ustavnog suda potvrđenom kriminalu kao članovi Savezne izborne komisije. Znači, presudama takvih tipova poslat je na robiju sjajan čovek, čovek dobre volje, intelektualac, Beograđanin, Majin i Milutinov tata i idol, moj drug i prijatelj, autentični i pravi gospodin Vladimir Nikolić.
Molim Vas dragi Vojo pustite Vladu i još jednom ličnim primerom pokažite da ste za pravdu i slobodu.

Vaš Dragoljub Todorović, advokat,
Beograd