Beograd, četvrtak, 18 časova, krećemo da ispratimo prijateljicu do Brankovog mosta. Grad pun ljudi, neki s motkama, svi s krpama preko usta. Policijska stanica u Majke Jevrosime blokirana cisternom s vodom. Oko nje veliki broj civila - napetost popušta. U njoj veliki broj uniformisanih - čekaju ishod.

Idemo dalje.

Građani spašavaju policajca od linča

Zgrada "Politike", sva stakla na svom mestu, neki klinci je merkaju, ipak ,sve ostaje na tome.

Trg Republike, reka ljudi sliva se ka Saveznoj skupštini. Na Obilićevom vencu, u kafiću Olivera Mandića Beograđani u bašti sede i spiraju suzavac pivom i sokovima.

Zgrada Tanjuga - pusto i u njemu i oko njega.

Spuštamo se pored "Palasa", masa se sliva prema Brankovom mostu. Njega u oba pravca forsira "vojska" civila. Informacije i dezinformacije, u velikim količinama.

Zgrada RTS gori

Stopiramo i prvi auto nam staje, "jugo" koji se još prilično dobro drži, vozi devojka, suvozač je stranac - za divno čudo nije u šoku. Ko zna, možda je iz Bejruta.

Ostavljaju nas kod "Banije", krećemo uzbrdo ka Vlajkovićevoj, i na uglu Hilandarske srećemo Sašu. Nosi pancir. Valjda "suvenir". Bio je u RTS - kaže, "navatali" su jednog od glavnih. Traži devojku koju je izgubio negde kod Skupštine. Pokušava da je pozove mobilnim, ali ova vrsta telefonije više ne stanuje ovde.

Mreža je dobra, ali su telefoni mrtvi. Saša kreće s nama i, kao u filmu, a "možete nam verovati, a i ne morate nam verovati", sušta je istina - na prvom uglu čujemo ga kako viče "Snežana, evo je". I više nas uopšte ne konstatuje. Kreću da se grle i ljube nasred ulice.

E, ovo već suviše liči na partizanske filmove, iako je sušta istina. Veljko Bulajić, izgleda, nije mnogo lagao.

Vraćamo se na svoj radni zadatak, u redakciju "Glasa" koja je u mrklom mraku. Sve komšije imaju svetlo, samo mi, koji bi trebalo da se ujutru pojavimo na kioscima, čekamo da gazda uključi agregat.
Čuvajte se!

S. D. - M. V.