[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Sreda, 27. septembar 2000.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

26. Sep 2000 17:22 (GMT+01:00)

"Glas" na Krfu s mačvanskim unucima slavnih dedova(3)

Najmlađi kaplar na svetu

Momčilo Gavrić je došao u Drinsku diviziju kad je imao samo devet godina

U Guviji, mestu gde su se iskrcali prvi srpski vojnici, doajen srpskog novinarstva Žika Živulović Serafim pričao je:
- Ovo je priča starog srpskog vojnika Milana Gvozdenovića.

"Kada sam se iskrcao ovde, imao sam oko 40 kilograma. Bio sam razvrstan u moribunde, u one kojima nema spasa, koji moraju umreti. Kada su me stavljali na nosila kojima će me odneti na Vido, čini mi se da sam još bio živ i da sam osetio kako me moji drugovi iz čete miluju po licu, čini mi se kao da sam shvatio da me hrabre da se ne bojim, da ću se sigurno vratiti. Šatori na Vidu bili su prepuni, ostavili su me da ležim pored jednog velikog kamena. Opružio sam se sa smrću, osećam kako mi duva u lice, primamljuje me, priziva me, ne znam da li sam već u grobu, ne znam ništa, ništa sam...

Odjednom nešto se u meni prelomi. Rekoh sebi: "Milane, izgleda da si još živ, šta ćeš među ovim mrtvima?" U sumrak gledam prema Krfu preko vode, ali ne umem da plivam. Ipak me nešto vuče. Spustih se niz strminu do vode. Pronađoh jednu odvaljenu dasku. Legoh na nju i počeh da veslam... Kako, ne znam, te nekako stigoh na obalu. Prihvatiše me neki Grci, dadoše mi malo mleka da se povratim. Posle toga s Krfa poslaše me na lečenje u Bisertu, a odatle na nož u Srbiju..."

- Zanimljiva je i priča - nastavio je svoje kazivanje Serafim - kako su taj susret sa Krfom doživeli potomci srpskih ratnika.

Ljiljana Dabović, profesor književnosti, pričala je:
"Ja sam dosta znala o tome u porodici. Moj deda Milan Tadić bio je vojnik Dunavske divizije koji se ovde iskrcao. Ali sam se tada prvi put suočila sa živom istorijom. Gledala sam te stare ratnike koji su Srbiji doneli slavu, gledala sam u te besprimerne junačine koje su branile svoju otadžbinu i kojim se divio ceo svet. Gledala sam u njih kao u svece, gazila sam po ovoj livadi kao da gazim po svetoj zemlji, bila sam sva oblivena suzama. Prišao mi je grčki oficir, komandir počasnog voda i pitao "Otkud toliko uzbuđenje posle toliko godina?" Rekla sam mu da se moj deda ovde iskrcao i pokazala mu limenu vojničku čašu koju sam ponela sa sobom i na kojoj je on urezao "Niš 1915, Crna Gora, Albanija, Krf, Solun 1916-1918". Grčki oficir se uzbudio, stegao mi je ruku i rekao: "Bože, kako ste vi Srbi divan narod".

- Iskrcao se ovde još jedan Momčilo - nastavio je kazivanje Serafim. - Momčilo Gavrić, kome je tada bilo devet godina. On je iz Trbušnice, sela pet kilometara od Loznice, ispod samog Gučeva, sin Alimpija i Jelene, osmo dete po redu. Tada je bio ponos imati dosta dece. Kamo sreće da je i sada tako u Srbiji.

U jednu ranu zoru početkom avgusta 1914. godine, pijane Švabe ubili su Momčilove, oca i majku, sestre i njegova četiri brata. Mali Momčilo zaždio je kroz šumu i izbio na vrh Gučeva. Naišao je na položaj Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije prvog poziva kojim je komandovao major Stevan Tucović, brat Dimitrija Tucovića. Mališan je pao, obgrlio mu čizme i zajecao: "Čiko, sve su mi ubili...". Major Tucović ga je pitao: "Znaš li da bacaš bombe?" Mali Momčilo je rekao da je bacao samo kamenje. Major je uzeo jednu bombu i pokazao mu kako se to radi. Zatim je major Tucović postrojio svoje vojnike i pitao: "Ko hoće da noćas osveti Gavrićeve roditelje, njegovu braću i sestre?"

Cela četa iskoračila je napred. Tucović je odabrao jednog dugajliju, Zlatiborca Miloša Mišovića. Pred ponoć je krenuo Mišović zajedno s malim Momčilom i zatekao pijane Švabe kako pred kačarom Gavrića pijani šenluče. Hitnuo je Mišović jednu bombu, zatim drugu, treća nije bila potrebna. Tog trenutka mali Momčilo je postao borac srpske vojske, dete Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije. Tucović je naredio vojnicima da svakog dana malom Gavriću daju da opali tri puta iz topa i tako sveti svoju braću i svoje sestre.

Došlo je povlačenje preko Albanije. Miloš Mišović uzeo je Momčila pod svoju brigu. U Podgorici kupio mu je za poslednje pare jedan venčić od dvadeset ukljeva i rekao mu: "Sinko, ako hoćeš da ostaneš živ, svakog dana da jedeš samo jednu ribicu. Zapamti dobro, samo jednu ako hoćeš da preživiš". Momčilo ga je poslušao, a onda već kada su prošli Skadar ribica više nije bilo. I Mišoviću, kršnom Zlatiborcu, počelo je da ponestaje snage. Jedne noći dok su čučali pored vatrice rekao je malom Momčilu: "Sinko, bojim se da i ja neću moći više. Uhvati me za moj šinjel i ja ću te vući dokle budem imao snage...

Ako padnem, nemoj mi prilaziti, produži dalje". Vukao je Mišović malog Momčila, posrtao, teturao... Glad i zima slomili su kršnog Zlatiborca. Nije mogao dalje, pade u snežnu pučinu... Momčilo stade i dade mu ruku... "Ne, produži dalje, Momčilo, ne obaziri se na mene..." Momčilo se sklupčao oko njega u snegu, milujući mu promrzle ruke: "Čika Mišo, ja neću dalje... Čika Mišo, ja hoću da umrem s tobom". Kako da umre dete? Videvši da će mali Momčilo umreti, Miloš Mišović skupi snage, uspravi se... Posrtali su Miloš i Momčilo, bauljajući tih zadnjih desetak kilometara ispred Dračkog pristaništa. Kasnije na Krfu malom Momčilu prišili su po jednu zvezdicu na naramenicama... Tako je devetogodišnji Momčilo Gavrić postao najmlađi kaplar na svetu.

D. V. Misojčić
Sutra: Živi kostur vuče top


vesti po rubrikama

^reportaža

16:41h

Opozicija uz vatromet preuzima vlast u Kruševcu

17:04h

Kako je jedan porodični srpski slučaj postao švedski problem

17:22h

"Glas" na Krfu s mačvanskim unucima slavnih dedova(3)

17:59h

Mešanac Sesil, najbolji pevač na svetu

 



     


FastCounter by LinkExchange