Početak - rođen je 20. novembra 1951. u Zemunu. Otac Marko bio je viši mašinski tehničar, majka Anđelka, iz Pakraca, domaćica. Zemun je njihova rodna gruda.

Detinjstvo - voleo je da se igra čika doktora, da drugaričinim lutkama ali i sekama iz komšiluka daje "bocu". Naravno, uvek se grabio da on bude lekar, da ne bi i njega bockali.

Nacionalnost - Srbin.

Verska opredeljenost - pravoslavna, slavi Svetog Iliju.

Obrazovanje - osnovnu školu završio je u rodnom Zemunu, potom je gimnaziju, prva dva razreda, učio u Rumi, treći i četvrti u Beogradu (u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji). Onda je upisao medicinu. Žurilo mu se da što pre obuče beli mantil i počne da radi ono što najbolje zna - da leči ljude. Diplomirao je 14. aprila 1977. a već sutradan (15) otišao da volontira hirurgiju. U 31. postao je najmlađi specijalista opšte hirurgije u Srbiji, u to vreme.

Karijera - na Drugoj hirurškoj i u Kliničkom centru u Zemunu "oposlio je" četvorogodišnju specijalizaciju. Radio je u Zemunskoj bolnici, a onda mu je u palo na pamet: "A što ja ne bih otvorio svoju privatnu kliniku". To je i učinio, na Svetog Savu 27. januara 1992. godine. Da li je potrebno naznačiti da je to bila prva privatna bolnica u Srbiji? "Kad sam dao otkaz u Zemunskoj bolnici, moje kolege su to komentarisale rečima: 'Brzo Slobu kod psihijatra. On nije normalan... LJudi daju pare da se negde zaposle, a on se drznuo da daje otkaz. Čist psihijatrijski slučaj. A ima ženu i troje dece'", seća se dr Sloba. (Sad bi nacija kolektivno mogla na kolektivnu seansu kod dobrog psihijatra, ali "tako velikog kauča", nažalost, nema). Da su prijatelji bar malo bili u pravu, dokaz su ove doktorove reči: "Imao sam sve za početak, osim onog, možda najvažnijeg - novac. Taj nedostatak premostio sam s "tri bajpasa", odnosno tri kredita za ugalj stovarišta "Kopaonik". Kredite sam kasnije zamenio za novac, i s prijateljem Petrom Pavlovićem, ugostiteljem, i pokojnim ocem Markom otišli smo Perinim starim "fićom", čiji je pod bio toliko truo da su mi cipele i čarape bile potpuno isprskane, na jedan vojni otpad gde sam nakupovao koliko sam mogao osnovne medicinske opreme. Eto, tako sam ja počeo!".

Ubrzo je shvatio da mu nema druge no put pod noge i u svet beli - po znanje. Prvo je "vizitirao" SAD (devet država), pa Nemačku, Sibir, Aljasku, Havaje. Veoma brzo usvojio je pravilo trulog Zapada, ali koje je "alfa i omega" u njegovom fahu: "Pacijent je Bog, lekar sluga". Na našu sreću. Kako ni u ovom delu Srbi nisu složni, bilo je i onih koji su njegovo putešestvije opričali kao varijantu gde je naš čovek radom po stranim klinikama pokupio silne marke i dolare. Slobodanu to nije bilo bitno, ali jeste njegovoj Veroslavi, takođe lekaru. Zato je i odreagovala: "Idiote, zašto nikad nigde ne naglasiš da sam ja tad dizala kredite i slala ti pare po belom svetu, dok si ti tamo učio i zarađivao - znanje". Prijatelji Ivanovića znaju da dr Veroslava ovu izjavu proprati uzdahom: "Šta sam Bogu skrivila da uzmem tebe", na šta "jača strana" obavezno promrmlja: "Nisi me uzela, već me je Bog poklonio tebi". Pri tom, oboje "priznaju" da su svoje poslovno "čedo" krstili početnim slovima( po prva dva) od imena dece: Anđelke, Lazara i Veljka - ANLAVE.

Od samog početka zaposleni u klinici ANLAVE znaju da kod gazde prolaze samo tri stvari: red, rad i disciplina. To je i preporučilo baš njih da "leče" sportiste Crvene zvezde, Železnika, Obilića, da prate sve manifestacije u hali "Pionir", na "Tašmajdanu", fudbalsku reprezentaciju Jugoslavije, biciklističku reprezentaciju. Da za većinu građana na mnogobrojnim uličnim ispoljavanjima političkih stavova (zna se zašto) budu tu - zlu ne trebalo. Iako niko ovde ne priziva đavola (pu, daleko od naše kuće), verovatno bi neki slabašni glasić u ime svih nas drugojačije mislećih imao prava da zavapi: "Doktore, Slobo, pomagaj. Daj nam pilule, pilule za lilule..."

Stranački angažman - koliko javnost zna (a ona uvek sve zna) on nikad nije bio član ni levih ni desnih. Ipak da je, ne daj Bože pacijent, na bolničkom krevetu mogla bi da "stoji dijagnoza": "Klinički manifestuje za promene".

Zanimljivosti - njegovi lekari idu na Hilandar da pregledaju monahe i iskušenike. Kupili su najsavremeniju kompjutersku liniju i poklonili je ovom manastiru. Tokom prošlogodišnjeg bombardovanja, sve vreme su krstarili ulicama Beograda da, ako zatreba, priskoče u pomoć. Malo li je, što rekao kolega Žanetić, na ovu skupoću?

ZORICA VULIĆ