Jutro je, brod miruje ispred najveće izraelske luke Haife čekajući na dozvolu izraelskih vlasti za uplovljavanje. Gužva velika, nekoliko turističkih brodova je ispred nas, svi sa istim ciljem - da putnike iskrcaju na Svetu zemlju. Ako mislite da je lako ući u Izrael, varate se - ulaznu vizu je veoma teško dobiti, ali zanimljivo je da ide nešto lakše ako dolazite brodom - vlasti smatraju da praktično i niste ušli u zemlju jer boravite na brodu.

U tom slučaju dobijate ispečatirani karton koji vam služi kao pasoš. Prethodno, policajci ulaze na brod i zapitkuju, doduše ljubazno, jednog po jednog putnika, mene pitaju da li prvi put dolazim. A i to nije kraj. Kad siđete na pristanište, nova provera - ovaj put stvari, sve se temeljno pretresa. Ulazimo napokon u autobus i krećemo modernim autoputem pored mora u pravcu Tel Aviva. Vodič Jevrejin potanko objašnjava istoriju svoje zemlje i posle neduge vožnje prolazimo pored velikog grada. Tel Aviv je umiven, podseća na moderne gradove sa centrom načičkanim oblakoderima.

		Sve je žućkasto Ceo Vitlejem i Jerusalim su žućkasto beli iz razloga što su sve građevine napravljene od istog materijala - krečnjačkog kamena. To je najjeftiniji materijal, a ujedno veoma dekorativan i dokazan kao dobar izolator. Britanskom guverneru se krečnjak svojevremeno veoma dopao i doneo je dekret da se kuće grade samo od tog kamena. Tako je i ostalo.

Dve najviše kule pripadaju firmama za proizvodnju dijamanata, inače veoma razvijenoj privrednoj grani, Izrael je treći u svetu proizvođač skupocenih kamenčića, iako nemaju nijedan rudnik - sve uvoze.

Sad već skrećemo na istok, u unutrašnjost, i prolazimo pored aerodroma Ben Gurion, jedne od najvećih vazdušnih luka u svetu. Dok se obiđe treba jedno desetak minuta, a u punom je jeku i izgradnja novih terminala. Odatle se prostiru kilometri plantaža limuna i pomorandži, čuvenih jafa plodova.

Sve je okopano i bez ijedne travke, a svako stablo je zaliveno sistemom koji vodi čak iz Galilejskog jezera. Za oko sat vremena nailazimo na predgrađe Jerusalima i prvo sveto mesto - Vitlejem u kojem je crkva Hristovog rođenja. Prilazimo novoizgrađenim autoputem, napravljenim dobrim delom iz razloga bezbednosti ogromnog broja turista koji ovde stižu, odnosno da bi se izbegle velike gužve. I onda, prvi put se susrećemo sa izraelskom stvarnošću - Vitlejem je pod palestinskom kontrolom, a to podrazumeva i dva kontrolna punkta (bilo ih je i usput), prolazimo prvo kroz jevrejsku barikadu okruženom s nekoliko naoružanih vojnika, a stotinu metara dalje opet "ček point" s Arapima ispod palestinske zastave.

Kad vide da su turisti, vojnici autobuse propuštaju, a što se tiče meštana, oni retko idu u "tuđe" delove. Kad se i odluče na tako nešto, neophodna im je dozvola za prelazak. A i tablice na kolima se razlikuju, Arapi imaju zeleno - bele, a Jevreji žuto-crne, čisto da se na kontrolama zna ko je ko.

Ulazimo u mesto i kao što je i red, idemo u prodavnicu suvenira gde kupujemo krstiće i ostale "potrepštine" za osveštavanje. Ljubazni Arapi dočekuju nas pićem i naglašavaju kako ćemo sve dobiti "upola cene". Taman koliko i vredi. Odatle, idemo peške do crkve. Usput, mirišu arapski specijaliteti, prolaze žene u šalvarama, muškarci sa turbanima i nailazimo na prve palestinske policajce, doterane, ljubazne i obučene u moderne uniforme. Ne baš adekvatno okruženje za hrišćansku svetinju. Vrhunac svega je što se koji metar pored crkve nalazi velika džamija - muslimanski osvajači imali su ružan običaj da pored svake crkve izgrade muslimansku bogomolju, ne bi li umanjili značaj hrišćanske svetinje.

Nailazimo na veliki plato, a ispred nas ulaz u crkvu Hristovog rođenja. Spoljašnost smo zamišljali drukčije, jer crkva spolja uopšte ne izgleda uobičajeno - znate već, građevina sa dvorištem, ogradom itd. Ništa od toga, vidi se samo zid s krstom na vrhu. Ulaz je nizak, nekad "skraćen" upravo da bezbožnici ne bi na konjima ulazili i pravili nered. Unutra, kao da ste se vratili dva milenijuma unazad. Levo i desno po dve kolonade stubova koji potiču još iz četvrtog veka, vremena svete Helene, majke cara Konstantina koja je prva podigla crkvu. Krov je od libanske kedrovine, a pravo napred veliki grčki ikonostas prepun ikona, na najvišem mestu su one koje je pred Oktobarsku revoluciju poklonio poslednji ruski car.

Inače, u crkvi svi imaju svoj deo: katolici, pravoslavci, protestanti, Jermeni, ali služe svi zajedno. Građevina je dugačka pedesetak metara, svuda su kandila, mozaici, ikone i naravno, bezbroj hodočasnika. Desno od oltara je prolaz gde se stepenicama dolazi na Mesto. Kamen je klizav i posle malo čekanja s poštovanjem stižemo do svetinje. Prostorija je nevelika, nekad štala, sad svečano ukrašena, a na podu Hristovog rođenja. Reč je o mermernoj ploči sa stilizovanom četrnaestokrakom zvezdom od mesinga unutar koje je šupljina - tačno mesto gde je Isus došao na svet. Mi pravoslavci se spuštamo na kolena, čelom dodirujemo zvezdu, a stvari koje želimo da osveštamo stavljamo iznad šupljine. Svako ima po nekoliko svojih sekundi. Šta se oseća? Nemoguće je opisati. Blaženstvo, valjda, ako postoje reči...

Koji metar dalje su kamene jasle gde je Hrist po rođenju bio položen. Sve je tu kao nekad, mesto je sad praktično u podrumu zbog taloženja zemlje, a pre dve hiljade godina je bilo u ravni s površinom. Tavanica crna od čađi kandila i sveća koje se nikad ne gase... A zašto se Hrist rodio u Vitlejemu, kad je poznat kao Isus iz Nazareta? Razlog veoma prozaičan - u to vreme Rimljani su imali običaj da često prave popise stanovništva, Josif je morao s porodicom da dođe da se registruje i tako se sin Božiji rodio ovde. I u njegovo vreme administracija je drmala...

Prepuni utisaka napuštamo crkvu, a na platou ispred u stvarnost nas vraća Arapin s guslama. Još samo da ga čujemo da počne "Mili bože, čuda velikoga". Možda to i gusla na arapskom...

Milan Mijailović
Foto: Zoran Mrđa

Sutra: Jerusalim