Piše: Dr Smilja Avramov

Kategorija članstva i pridodavanje "saradnika" ili "prijatelja" nije karakteristično samo za Opus Dei. Gotovo sva tajna i polutajna društva strukturna su na isti način. Da li se kroz tu optiku može rešiti enigma Tita i Hebranga i njihovog odnosa prema Rimokatoličkoj crkvi?

Naime, u dnevniku koga je vodio starešina rimokatoličkog samostana u Vukovaru na strani 49, 10. aprila 1941. on je zapisao: "Kako ništa ne znamo za p. Tita i fra Zakariju, to smo putem radija dali uput da se jave u Vukovar, međutim, se fra Zakarije vratio 17. 4. živ i zdrav kući". Kao što je poznato "Zakarije" je jedno od ilegalnih imena koje je koristio Andrija Hebrang u partijskom radu. Ime Tita pominje se češće. Tito je za vreme rata svoje "posete" samostanima u Bosni, ili svoju posetu Vatikanu 1944. objašnjavao "znatiželjom i sklonošću prema umetničkim delima". Da li se u te izjave može poverovati, ako se imaju u vidu uslovi u kojima je živeo. Pitanje je isuviše ozbiljno da bi se mogli izvoditi konačni zaključci na osnovu navedenog zapisa. Potrebna su dalja pomna istraživanja da bi se utvrdilo da li su Tito i Hebrang bili "prijatelji" neke od katoličkih organizacija.

Članovi organizacije Opus Dei dužni su da posvete posebnu pažnju licima koja ispoljavaju neprijateljski stav prema rimokatoličanstvu, posebno prema ateistima kao "zabludelima sinovima i kćerima". Njihovo "osvajanje", kako je to naglašeno u internim pravilima, "mora biti izvedeno na jedan blag način uz hrišćansku osećajnost".

Pojedini katolički pisci navode da prijem u članstvo ima ugovorni karakter i da se zasniva na punoj autonomiji volje. Udruženje, po ovim piscima, preuzima obavezu da kandidatima obezbedi obuku i pomoć kako bi se religiozno formirali, a kandidati se, sa svoje strane, obavezuju da će koncentrisati sve svoje snage "da dostigne apsolutno posvećenje" sledeći duh Opus Dei i njegove norme. Imajući u vidu postupak oko učlanjenja teško je prihvatiti ovu tezu.

Postupak uključenja u članstvo ostvaruje se kroz tri etape: prva "pripremna" otpočinje po odobrenju regionalnog predvodnika Opus Dei-a, koji se naziva "superior". Kandidat se stavlja na probni rad. Druga etapa traje 5 godina, u njoj se kandidat uključuje u članstvo i preuzima obaveze na određeno vreme. Kroz obe faze vrši se stroga indoktrinacija, ili kako kaže Karmen Tapia "lomi se duša člana, dok se ne postigne zadovoljavajuće duhovno stanje... Član postaje prost robot u rukama organizacije". Ukoliko kandidat, po oceni superiora, postigne zadovoljavajuće stanje "duha", podnosi molbu za konačan prijem u članstvo, što podrazumeva preuzimanje doživotne obaveze služenja organizaciji. U trećoj fazi ("Fidelitas") član ulazi u uski krug numerarija.

Za regrutovanje članova izgrađen je veoma precizan postupak. Škole, studentski domovi, kulturni centri itd. koje finansira ili samo pomaže Opus Dei najčešće su mesta gde se odabiru kandidati. U novije vreme uključeni su i izbeglički logori. Regrutuju se, po pravilu, mladi ljudi. Ustav ove organizacije zahteva da kandidat koji se doživotno angažuje ne bude mlađi od 23 godine. U praksi stanje je drugačije. Kako to navode bivši "numerariji" regrutuju se čak i maloletna deca u pubertetu, potpuno nesvesna i nespremna za ono na što se obavezuju. Štajgler navodi da je njegov "superior", koji ga je uveo u članstvo, postao član sa samo 14 godina. Karmen Tapia navodi da je otac Roberto Salvat, savetnik Eskrive, insistirao da se regrutuju vrlo mlade devojke i mladići, bez iskustva, posebno bez seksualnog iskustva. Eskriva u svojim Maksimama (902-928) govori o članovima Opus Dei kao "instrumentima koji stoje na raspolaganju Bogu" i njemu su odgovorni.

Čin prijema u članstvo praćen je verskim ritualom, ali i ritualom koji se susreće u nekim drugim tajnim svetovnim organizacijama. Na primer, član koji je poslednji primljen u članstvo nosi crvenu svetiljku koju simbolično predaje novom članu. Kandidat zatim polaže zakletvu. Indoktrinacija se vrši postepeno, obazrivo, ili kako to savetuje Eskriva "nežno". Pridobijanje kandidata vrši se pozivanjem u domove organizacije, koji su danas rašireni na svim kontinentima, kroz zajedničku molitvu, organizovanje raznih priredaba na euharističkim skupovima itd. Zavisno od interesa i uzrasta kandidata, organizuju se putovanja, izleti, učenje stranih jezika, a u novije vreme i kursevi za ovladavanje kompjuterima. Jednom rečju sve što može interesovati mlade ljude.

Pristupanje u članstvo obavijeno je najstrožom konspirativnošću, o čemu se ne smeju obavestiti čak ni roditelji. Po učenju Eskrive stupanje u članstvo predstavlja "intimni događaj između Boga i pozvanoga", pa zato ne treba tražiti dozvolu ni od koga. Svak radi po svojoj savesti, preuzimajući ličnu odgovornost. Sloboda je, sledstveno tom učenju, shvaćena "kao posledica mudrosti", kao stvar savesti kandidata koji učestvuje "u misiji crkve i spasavanju svoje duše".