Agencijska vest, nije objavljena, glasila bi: Đorđe Martinović, mučenik s Kosmeta, preminuo je 6. septembra u selu Čitluk kod Kruševca. Sahrana će se obaviti u subotu u 13 časova u selu Čitluk, u prisustvu najbliže rodbine: supruge Jagodinke, sinova Srećka, Dragana i Gradimira, kćerke Olge i desetoro unučadi.

O Đorđu Martinoviću, kad je postao poznat svetskoj javnosti, prva informacija objavljena je 4. maja 1985. godine, u "Politici". Glasila je: "Službenik Doma JNA u Gnjilanu, Đorđe Martinović, nabijen je na kolac 1. maja na svojoj njivi Jaruga, dva kilometra od Gnjilana. Ovo zlodelo izvršili su šiptarski teroristi".

Ta vest pukla je kao grom iz vedra neba u tada uzavreloj kosovskoj i jugoslovenskoj stvarnosti. Danas može slobodno da se kaže, ona je bila inicijalna kapisla za mnoga potonja zbivanja na Kosmetu i u Jugoslaviji pa, na neki način, i čuvene Osme sednice godinu i po dana kasnije.

Redakcija "Glasa" objavljuje povodom vesti o smrti Đorđa Martinovića, detalje koji do sada nikada nisu objavljeni, a koji uveliko odgovaraju na istinu koja je do sada bila skrivana od javnosti.

Odšteta Još 1990. godine Sud u Beogradu doneo je presudu da je država dužna da na ime odštete isplati Đorđu 100.000 maraka. Đorđe, na žalost, taj novac nikada nije video.

Filmovi Milorada Bajića Ceo slučaj Đorđa Martinovića ostaće zapisan verodostojno na filmskoj traci režisera Milorada Bajića. Hiljade metara trake snimljeno je svuda gde se povređeni Đorđe Kretao. Dva dokumentarna filma nikada nisu prikazana na TV Beograd, zabranama Milorada Vučelića i Dušana Mitevića. I oni su, po svemu sudeći, radili zarad višeg državnog interesa. Srećom, materijal i svedočenja su sačuvana, pa će oni koliko-toliko nadoknaditi katastrofalne rezultate istrage i upornog sakrivanja istine od šire javnosti.

Činjenice su sledeće: Đorđa Martinovića su 1. maja u 13 časova šiptarski teroristi sačekali na njivi i nabili ga na kolac. Na vrhu koca bila je flaša. Flaša je ostala u utrobi žrtve. S poslednjom snagom Đorđe je stigao do puta i bio prebačen u prištinsku bolnicu, gde je hitno obavljena operacija. U teškoj životnoj situaciji, kada je u javnost već procurela vest o događaju, Đorđu Martinoviću dolazi u posetu pukovnik Novak Ivanović, načelnik Doma JNA u Gnjilanu i primorava Đorđa Martinovića da prizna da je on sam sebe nabio na flašu, jer je bio homoseksualac!? Novak Ivanović, će u ispovesti za časopis "Intervju" posle godinu dana, priznati da ga je na to naterao izvesni general Stojanović. Posle toga, pukovnik Ivanović dobija prekomandu i seli se u Zrenjanin.

Đorđa Martinovića iz Prištine prevoze na VMA gde pet uglednih lekara na čelu sa doktorom Ćeramilcem, potpisuju dijagnozu da samopovređivanje te vrste nije mogućno. Traži se superveštačenje i na tom veštačenju ljudi od medicinske struke potvrđuju da to nije mogućno. Zatim se traži super-superveštačenje od slovenačkog akademika Janeza Malčinskog iz Ljubljane koji je zvanično napisao da je samopovređivanje moguće, ali i da nije moguće! Na kraju, Đorđa Martinovića prebacuju u London kod dr Pitera Holija, koji ga dva puta operiše i javno saopštava da samopovređivanje nije moguće. Zbog toga dr Holi dobija pismo od dr Malčinskog koji mu preti "zato što se meša u unutrašnje stvari Jugoslavije".

Ceo slučaj, inače, danas može da se kaže, vodio je tadašnji ministar unutrašnjih poslova SFRJ Stane Dolanc. Ostaće zapamćeno da je na Televiziji Ljubljana 1987. godine Dolanc izjavio: "Slučaj Đorđa Martinovića je završen. Moja policija je utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa. Đorđe je prvi srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harakiri", uz široki osmeh. Takođe je danas za objavljivanje da je savezni javni tužilac Miloš Bakić, između ostalog i zbog načina vođenja istrage u slučaju Đorđa Martinovića bio odlikovan visokim odlikovanjem, da su ljudi iz pravosuđa Vukašin Trumpić i Gradimir Popović bili na VMA i teško bolesnom Martinoviću iznuđivali priznanje, naravno uz prisustvo policije. Da je sve to dozvolio general Vladimir Vojvodić, tada načelnik VMA u Beogradu, da je njegov pomoćnik Srđan Krstinić, potonji admiral u vojsci Franje Tuđmana insistirao da se Đorđe Martinović izbaci sa VMA.

O tome je svedočio dr Stanislav Nikić, tada šef Neuropsihijatrije na VMA. Da je Branko Mamula, admiral, ostao nem na pismo i molbu Dobrice Ćosića da se slučaj razjasni. Da je general Milan Daljević iz Uprave SSNO, tvrdio da vojska s tim slučajem nema nikakve veze. Da je general Petar Gračanin, šef unutrašnjih poslova SFRJ posle Dolanca, tražio da se zaključi predmet Đorđa Martinovića.

Svi koji su učestvovali u sakrivanju istine o stradanju Đorđa Martinovića, čoveka nekada metafore kosovskog stradanja Srba, svi koji su učestvovali u medijskoj mistifikaciji njegove tragedije, mogu da odahnu. Đorđe je mrtav, među njima takođe ima preminulih, a da li još žive grize noću savest što su to učinili, samo oni znaju.

Dragan Vlahović