Skoro čitavu proteklu deceniju međunarodna zajednica različitim političkim i ekonomskim sankcijama pokušava da kažnjava aktuelni režim, a sasvim konkretno kažnjava Srbiju i ponajviše njeno stanovništvo, sa neskrivenim ciljem da izoluje Miloševića, stavi mu na dušu najveći deo krivice za krvavi raspad bivše Jugoslavije, iznudi određene političke poteze na spoljnom, a rastanak od vlasti na unutrašnjem planu. Sve od nabrojanog, izuzev poslednjeg, do sada je i uspela.

Nogu su povukli u septembru 1991. KEBS koji je uveo embargo na prodaju oružja Jugoslaviji i ministarski savet EZ koji uvodi ekonomske sankcije protiv Srbije i Crne Gore. Pošto su oštra osuda Stejt departmenta " srpske agresije u BiH" i pismo tadašnjeg državnog sekretara Džejmsa Bejkera, slične sadržine a upućeno Slobodanu Miloševiću, obišli svetsku političku kuhinju u aprilu 1992. delegacije 50 zemalja, učesnica KEBS-a, izuzev jugoslovenske, prihvataju Deklaraciju u kojoj se " srpske neregularne snage i JNA osuđuju kao izazivači kršenja nezavisnosti, teritorijalnog integriteta i ljudskih prava u BiH".

Vladi Srbije je preporučeno da nastavak učešća u KEBS-u zavisi od njenog poštovanja svih obaveza koje podrazumeva članstvo u toj organizaciji.

Podsetnik 22.5.1999. Luiz Arbur podiže optužnicu protiv predsednika SRJ Slobodana Miloševića, predsednika Srbije Milana Milutinovića, potpredsednika Savezne vlade Nikole Šainovića, načelnika Generalštaba VJ Dragoljuba Ojdanića i ministra MUP-a Srbije Vlajka Stojiljkovića 2. 6. 1999 SB UN usvaja Rezoluciju 1244, kojom se potvrđuje široka autonomija Kosova u SRJ, traži puna saradnja sa Međunarodnim krivičnim sudom, implementacija Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, ostanak međunarodnih snaga na Kosovu dok SB drugačije ne odluči. !5. 6. 1999. Savet EU donosi Uredbu o uvođenju sankcija na putovanje srpskih i jugoslovenskih funkcionera u inostranstvo i na saradnju sa državnim firmama. 24. 6. 1999. SAD su ponudile 5 milion dolara svakome ko pomogne u hvatanju i slanju osoba osumnjičenih za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije. 30.6. 1999. Senat SAD usvaja Zakon po kome je Srbija ( sada već Jugoslavija bez Crne Gore) teroristička država 30. 6. 1999. Savet EU je dopunio sankcije, uvodeći famozne bele i crne liste za domaće firme. ( izvor: Bilten Fonda za razvoj demokratije)

U Jugoslaviji uspelo Od prvog svetskog rata SAD su 115 puta uvodile sankcije, a UN osam puta u poslednjih sedam godina i to protiv Iraka, Jugoslavije, Libije, Somalije , Ruande, Haitija... Pri tome, Stjuart Ajzenštat, američki državni podsekretar i glavni funkcioner u sporovima SAD oko sankcija sa evropskim i drugim zemljama, priznaje da one nisu uvek bile delotvorne, ali je kao uspešne naveo one primenjene protiv Južne Afrike, Iraka, Libije i Jugoslavije.

Prema bogatoj dokumentaciji Fonda za razvoj demokratije, tog istog dana je na zasedanju Skupštine Srbije ministar inostranih poslova Vladislav Jovanović izjavio da " ovo nije ultimatum već saopštenje", predloživši da se o tom pitanju ne diskutuje, jer smo mi najveći poštovaoci principa KEBS-a". Ni postavljeni datum nije nikakav rok, već je on u ministrovoj interpretaciji značio da će se tada konferencija KEBS-a ponovo vratiti pitanjima jugoslovenske krize. Što se tiče povlačenja JNA iz BiH Jovanović je rekao da to nije stvar koja se tiče Srbije, već je to pitanje koje treba da reše JNA i BiH.

Uopšte, za domaću politiku tokom celog sankcijskog perioda bilo je karakteristično ovakvo nipodaštavanje nedvosmislenih signala iz sveta, što se uvek završavalo kao i u pomenutom slučaju: u maju OEBS usvaja deklaraciju o BiH po kojoj se mogu preduzimati akcije u vezi sa tamošnjom krizom i bez saglasnosti delegacije Jugoslavije, iz Beograda se povlači 12 evropskih ambasadora, a Vašington vraća kući Vorena Zimermana, da bi na kraju, na predlog SAD, i KEBS suspendovao Jugoslaviju iz svog članstva.

Sve se okončava krajem maja 1992. Rezolucijom Saveta bezbednosti 757. kojom su uvedene sankcije Srbiji i Crnoj Gori i koja je predviđala potpuni međunarodni ekonomski embargo prema nepriznatoj SRJ. Prema dokumentaciji Fonda za razvoj demokratije, predložile su je Francuska, Velika Britanija, SAD, Belgija, Maroko i Mađarska, izglasana je uz podršku Rusije sa 13 naprama 0, a uz uzdržavanje Kine i Zimbambvea. Istovremeno SAD je donela odluku o zamrzavanju svih sredstava i imovine koju SRJ i RS poseduju u Americi. Već tada Džejms Bejker u UN neuvijeno izjavljuje da " ukoliko budu iscrpljena sva ekonomska sredstva za opamećivanje Srbije, može doći i do primene vojne sile."

Ceo krug se zatvara samo dva meseca kasnije, kada je SB UN doneo Rezoluciju koja se odnosi na nemogućnost SRJ za automatskim kontinuitetom članstva SFRJ u svetskoj organizaciji. U skladu sa onim za šta se, prema Biltenu Fonda za razvoj demokratije, još u aprilu 1992. zalagao Bejker da je "jedino stvarno oružje protiv Miloševića nepriznavanje preostale jugoslovenske države", tačku na " I" u ovoj priči trebala je da stavi Milenijumska sednica UN, na kojoj na sreću nije prošla američka inicijativa o izbacivanju jugoslovenske misije sa Ist rivera.

Potpuno izopšteni Beograd na domaćoj sceni upregao se da "herojski " digne glavu. Sankcije su proglašene izazovom za privredu, koji je bio toliki da je u u 1992. pripremljena jedna od najvećih svetskih hiperinflacija koja je nastupila već naredne godine. Radnicima, od kojih se neki još uvek prinudno odmaraju, obećano je da zbog sankcija neće izgubiti posao, mada do švedskog standarda ( koji im je uprkos svega lično obećao predsednik Milošević) nisu stigli. Dinar se bezuspešno oporavljao kroz Avramovićev program da bi danas na ulici vredeo svega četiri pfeniga, preduzeća su materijalno iscrpljena i tehnološki zaostala i izgubivši partnere iz razvijenih zemalja sada ih traže po Rusiji, Kini i drugim zemljama - stradalnicama od iste neprijateljske svetske politike. Prodat je" Telekom", a pare brzometno potrošene, društveni i lični standard sa kraja prošle decenije nedostižni su san, a posle prošlogodišnjeg bombardovanja na snazi je obnova zemlje sopstvenim snagama....

Uz dobru medijsku i političku obradu NATO u septembru 1995. počinje šesnaestodnevno bombardovanje RS, nakon kojeg Robert E Hanter, američki ambasador u Alijansi izjavljuje da bi se" bez toga nastavila tragedija jugoslovenskih naroda, a u toj tragediji ne bi bili samo oni izgubljeni, nego bi bio izgubljen i NATO." Sledi Dejton, gde je utvrđen i parafiran sporazum o rešavanju problema u BiH. Posle njega na kratko je izgledalo da se otopljava sankcijski obruč prema SRJ - u decembru EU suspenduje sankcije prema Jugoslaviji, ali SAD zadržavaju spoljni zid sankcija, i dalje ne priznaju SRJ i zadržavaju samo otpravnika poslova u Beogradu. Početkom novembra 1996. usvojena je Rezolucija SB UN 1074. o ukidanju sankcija protiv SRJ i njom je ukidanje svih sankcija uslovljeno obavezom Srbije i Crne gore da učine napredak na Kosovu, da sarađuju sa Haškim sudom i da reše pitanja državnog nasleđa sa dugim eks- ju republikama.

Na sceni je, međutim, novo pomračenje, kroz zagrevanje kosovskog pitanja. Još u decembru 1997., prema podacima Fonda za razvoj demokratije, američki Kongres usvaja Zakon koji se odnosi na Srbiju i Crnu Goru, odnosno zabranjuje kontakte sa njima dok Kosovo ne ostvari odvojen identitet, dok narod Kosova ne bude dobio pravo da upravlja samim sobom, uz zalaganje da se ostvari međunarodni protektorat, dozvoli povratak međunarodnih posmatrača... U igri su naravno i mediji, sa pričama o stradanjima Albanaca, da bi u aprilu 1998. Kontakt grupa u Rimu uvela nove sankcije Jugoslaviji, zamrznuvši njenu imovinu u inostranstvu. Mesec dana kasnije Kontakt grupa u Londonu stavlja i definitivni pečat na takvu odluku, zamrzavanjem sredstava vlade SRJ i Srbije u inostranstvu, uz zabranu investiranja u Jugoslaviju.

Već tada NATO maše ratom i preti bombardovanjem, kao prethodnom logističkom podrškom za novi američki, tzv. Hilov plan za Kosovo, sa kojim ono praktično postaje država u državi. Do bombardovanja je i došlo, baš onako kako je u februaru 1999. uoči propalih pregovora u Rambujeu, najavila američki državni sekretar Madlen Olbrajt: " Ako se postigne sporazum biće razmeštene i snage za njegovu primenu. Ako pregovori propadnu zbog toga što bi Srbi rekli ne, onda ćemo ih bombardovati, a ako Albanci odbiju da se saglase mi više nećemo moći da ih pomažemo i preseći ćemo im svaku pomoć koju dobijaju spolja."
O tome kako su nam na glavu padale bombe sećanja su sveža, baš kao i pobednička retorika vlasti vezana za Kosovo i optužbe da je tim ratom" protiv 19 najmoćnijih zemalja sveta" izgubljeno mnogo više nego što je dobijeno. Ono što je zasigurno dobijeno to su srpske izbeglice, Kfor na Kosovu i neuspela međunarodna misija, što može postati novi izgovor za korak dalje.

Bez obzira šta je jugoslovenska diplomatija radila na spoljnom planu, činjenica je da je na unutrašnjem režim i političke i ekonomske sankcije svo vreme koristio kao dobar izgovor za sve svoje promašene poteze, za stvaranje masovnog osećaja ugroženosti i svetske zavere prema Srbima, ograđivanje zemlje unutrašnjim zidom još većim od spoljnog, ekonomsko propadanje i korupciju, proizvođenje kriznih situacija u zemlji, uništavanje političkog pluralizma i progon neistomišljenika - rečju za održavanje na vlasti. Koristi ih na isti način i pred predstojeće izbore, čiji je glavni slogan borba patriota protiv hegemonije Zapada , potpomognutog izdajnicima i pomagačima NATO agresora. Doduše mnogi potezi međunarodne zajednice, pre svega američke politike, kako kaže Predrag Simić, savetnik Vuka Draškovića zaista potvrđuju tezu da je hladni rat završen svuda u Evropi sem u ovoj zemlji, pri čemu je raspad Jugoslavije tretiran skoro kao "kolateralna šteta". I pored toga ostaje činjenica da srpska opozicija nije uspela da iskoristi sankcije kao svoj adut u političkoj borbi protiv režima, čak ni u uslovima kada veći deo evropskih zemalja počinje da sumnja u efekte izolacionističke politike prema SRJ.

Zimus u Berlinu zahvaljujući ujedinjenom nastupu opozicije suspendovane su sankcije na avio saobraćaj. U džepu je bilo i iz njega je ispalo ukidanje naftnog embarga, zbog toga što je opozicija ustuknula pred napadima režima najavljenim na četvrtom kongresu SPS-a, procenjuje Simić.

Međunarodna donatorska konferencija za Jugoslaviju, za koju se zalagao jedan deo opozicije, nije održana, a projekti poput onog" Energija za demokratiju" doneli su na lokalnom nivou tek nagoveštaj o tome šta bi značilo pomirenje sa svetom. Sve u svemu, na predstojeće izbore vlast izlazi sa neokrnjenim adutom da su sankcije dokaz da upravo ona Srbiju brani od belosvetskih agresora, a neujedinjena opozicija bez suprotnog aduta kakav bi bila njihova postepena suspenzija.

Bojana Jager