[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Četvrtak, 31. avgust 2000.

 
 
[an error occurred while processing this directive]
 

rubrike

politika

društvo

ekonomija

svet

hronika

reportaža

kultura

sport

feljton

intervju

slobodno vreme

   
 

video galerija

[an error occurred while processing this directive]


Glavni meni:
 -vesti dana
 -arhiva
 -vaša pisma
 -istorijat
 -redakcija
 -kontakt Kako da koristim ovaj sajt? Pošaljite nam pismo... Vesti dana Arhiva Vaša pisma Istorijat našeg lista Redakcija Stupite u kontakt sa nama


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

30. Aug 2000 16:44 (GMT+01:00)

Rudari, koji su preživeli nesreću u Rudniku "Soko", ogorčeni (2)

Kreneš kući, a ne znaš gde je

Imamo rupe u glavi, pošteni lekari kažu da je to možda za ceo život

Miloš Trajkovski, jamski vozač, nalazio se u trenutku eksplozije u Rudniku "Soko" 16. januara 1998., baš na etaži 89A gde se eksplozija dogodila. Samo čudo ga je spaslo smrti.
- Kad sam se probudio, bio sam u bolnici u Knjaževcu. Ništa ne znam. Samo znam da nam niko ništa nije davao, niko nas nije pogledao. Dobili nekih 1000 dinara a tada se sve živo plaćalo - lekovi, prevoz, a mi smo bili kontuzovani, uvek je neko morao da ide s tobom. Niko nas ništa nije pitao. Da l će živiš ili će da mreš. Da l imaš decu, gde živiš, da l će da jedu ta deca... Najviše sam oštećen s glavu, imao sam udarac i trovanje. Glavno da su me vratili na posao, iako imam "trista" potvrda, a to što ja, žena i moje četvoro dece ispaštamo, nikom ništa. Deca žive na vazduh, danas imamo da jedemo, sutra ne. Išao nekoliko puta kod šefova rudnika, tražio pozajmicu, kažu: nemamo pare. Potrošili - priča Trajkovski.

Žao mu. Samo, kaže, kad turi drvo na grbinu onda ga vide.
- Niko nas ne šljivi. Bar da su nam dalu tu odštetu, pa da kažu, evo vam vi slepci majke vam ga nabijem. Ovako odrađuješ šihtu i ćutiš. Ka izađeš živ iz grob, i vratiš se tamo da radiš to je strašno. A moraš, nema posla nigde. Šta su za rudnik te pare. Nek zamisli neko, 200 tone uglja za osam sati izađe. Pa za tri dana bi mogli da nas isplate i da nas skinu... - priča.

Dan rudara bez rudara

- Dan rudara, 6. avgusta, koji se jednom u godini slavi, ovaj put je proslavljen vrlo čudno. Rukovodstvo je slavilo, a mi rudari smo trebali da dobijemo po sendvič, sa salamicom koja se ne vidi i flašu piva. Mi rudari smo odbili takvu "čast". Ko da taj praznik nije zbog nas, već zbog njih - priča Toplica.

Kad nemaš glavu

- Živim na lekovima za pamćenje, nemam glavu. Treba mi vodič, mesto u ovim godinama da decu pomažem, oni pomažu meni. Ja ne mogu normalno da legnem u krevet, nego se navalim, pa se spuštam, nameštam, sve mi plafon igra pred očima. Znaš, kao da sam pijan. Ljulja se. Nikoga za to nije briga. Na svaki način gledaju da te otkače što pre - priča Nebojša Marinković, koji je u rudniku radio honorarno.

Trpi posledice. Stavi juče paklicu cigara negde, a danas ne zna gde je. Bio zdrav, prav, čitav. Sad sve zaboravlja, mora ženu da pita šta je bilo prekjuče.

Dragici Vučić su u nesreći povređeni suprug Acko i brat Stojče Doneski. Ogorčena je na rukovodstvo rudnika. Zbog "leba" zaposlila posle i sina u rudnik. Ona napustila posao da bi brinula o mužu.

- Moj suprug dan-danas nema orijentacije ni u prostoru i vremenu. on ne zna koje je godišnje doba, ne zna koji je mesec, dan... Ne zna sam da ode 12 kilometara do Knjaževca. Moj brat je bio prinuđen čak da prodaje stvari iz kuću da bi se izdržavao - priča Dragica. Žive ko podstanari, niko od povređenih nije dobio stan, a ona računa, njima je potrebnije.

Toplica, stari rudar, ima 30 godina staža. Nakon nesreće zbog psihičkih smetnji, upropastio auto i dva traktora.
- I kući i na poslu imam "rupe". Al to nikome ne možeš da objasniš. Ja bi da se nađe neka ekipa lekara, koja će da nam objasni našu bolest. To nije normalno. Kreneš kući, a ne znaš gde je. Iskreni lekari kažu, to može da traje, godinu, dve, tri, a može i ceo život. Nek dođe neko u moju kuću u sred dana kada je žena na poslu, na stolu ima milion pribeleški jer sve zaboravljam. Dal da kupim jedan hleb, da l da platim vodu, struju , šta da ponesem na posao. Ali to naše šefove ne interesuje, moraš da radiš, kakvo bolovanje, kakvi bakrači. Nas niko ne razume, mi smo ovde građani nekog levog reda. Ja ne tržim da oni meni plate što ja sedim i lebdim, ja tražim da mi oni vrate ono zdravlje koje sam imao. Kad ja imam to zdravlje, ja ću lako da nađem drugi posao. A ovako, pobuniš se, odmah te kažnjavaju, 20 posto, 30 posto. Kao da je to njihova imovina. Odeš na bolovanje, burazeru, ode ti cela plata. Ako izgubiš celu jednu šihtu (osam sati), ode ti skoro pola plate - kaže Toplica.

Da bi preživeli, "tezgare" u poljoprivredi. Žive mahom kao podstanari. Od plate, maltene, poplaćaju dažbine.

- A za leba ako imaš, imaš, ako ne, umri, ko te pita. Taj naš leb sa "devet kora" ima i desetu. Da l je to normalno, izgubiš zdravlje zbog nečije greške, ne zna se ni sada čije, ostaneš bez para, rudnik se stalno žali na tužbu za odštetu, i životariš. Gde su sad oni političari, Gajevićke, Milutinovići, koji su ovde dolazili posle nesreće - pitaju se rudari:" Sve zaboravljamo, pasji je to život, ali nepravdu pamtimo. Do smrti. A bolje da su nas dotukli dole".

DRAGOLJUB PETROVIĆ

KRAJ


vesti po rubrikama

^reportaža

16:28h Doživljaji beogradskog privatnog detektiva specijalizovanog za preljube
16:44h Rudari, koji su preživeli nesreću u Rudniku "Soko", ogorčeni (2)

17:17h

Odiseja arheologa Konstantina Kačukova iz ukrajinskog grada Užgoroda

18:19h Aparat za otkrivanje "gole" istine na aerodromima širom Amerike
18:41h

Kinezi šokirani strogošću u sprovođenju "politike jednog deteta"

19:04h Uskoro lansiranje prvog luksuznog parfema za kućne ljubimce
   


     


FastCounter by LinkExchange