Da je Branislav Mihajlović (1961) "nemirna, otvorena i senzibilna slikarska ličnost koja ima sluha za svet novih ideja"(Sreto Bošnjak, likovni kritičar), dokazuje i izbor zemlje u kojoj živi i stvara od 1992. godine. Portugalija, u koji je, kako sam kaže, dospeo slučajno, doneo mu je umetničko sazrevanje i svest o tržišnoj vrednosti umetnosti, ali i neke čudne stvaralačke ideje. Posle petogodišnje pauze, dolazak u rodni grad, povodom izložbe slika u galeriji ULUS, proizveo je "svojevrstan šok, jer se ništa nije promenilo, osim što je sve omatorilo", kaže.

Kakva ste iskustva poneli prvo iz Holandije, a potom iz Portugalije?
- Ta iskustva su me bitno promenila. Za mene je funkcija umetnosti, kao i za svakog studenta, bila veoma apstraktna. U Holandiji i Portugaliji sam shvatio da se izložbe ne prave da biste bili priznati u uskim krugovima, nego da se naprave pare. Umetnost je vrlo konkretna. Kad mi se to duboko i bolno okrenulo, za mene je ovo postala lagodna profesija od koje danas živim.

Znači li to da ste bitno promenili svoj likovni izraz?
- Moje slike su se promenile. Sada je koncept mnogo ozbiljniji i dublji, a da nisam tragao za tim. Prosto su me naterali na to.

Kako se onda tamo neguju slikarske vrednosti i veličine?
- Ovde si mala zvezda, tamo nisi. Tamo si u poziciji lekara, mehaničara ili bilo koje druge profesije. Tamo nema mistifikacije umetnosti kao posebne oblasti kojom se bave samo odabrani. U Beogradu o izložbama pišu mnogi kritičari, mediji, tamo to gotovo nikoga ne interesuje, izuzev velikih umetnika. Socijalni značaj svega toga je mali. U potpunosti vlada filozofija tržišta, a ne umetnosti.

Šta je prema vašem mišljenju bilo novo ili "komercijalno" u vašem delu za portugalsko tržište?
- Desila mi se retka sreća da time što sam otišao u daleku zemlju budem nov u svakom smislu. Oni o ovoj kulturi nemaju pojma i sve im je bilo čudno i originalno. Trebalo je samo da slikam i proizvodim. Zainteresovali su se galeristi, neki viđeniji umetnici i kupci.

Da li vam prekretničko doba u kojem živimo postavlja nova stvaralačka i lična pitanja?
- Dva, tri puta me je upravo vreme bitno slomilo, ne samo egzistencijalno, nego i emotivno, umetnički. Godine 1991. i 1992. moje slike su bile poput nemačkog ekspresionizma, jer stvarnost ima maštu goru od bilo koga od nas. Ovi ratovi su potencirali egzistencijalna pitanja u umetnosti a nisam siguran koliko su odgovori novi. Privatno, toliko sam puta odlučivao i grešio, da me je strah da ponovo odlučujem.

G. Jovanović
Foto: B. Pantelić