Ovaj drevni eliksir prirodnog porekla do današnjeg dana skriva mnoge tajne. Odvajkada se koristio za lečenje najrazličitijih bolesti, onda je pao u zaborav, da bi se interes za njega ponovo javio u naše vreme. Renesansa mumja kao eliksira započela je u afričkom i arapskom svetu i na Bliskom i Srednjem Istoku.

Njegovi nazivi su različiti, ali i vrlo indikativni. Arapi ga nazivaju "arakul-džaba", odnosno "gorski znoj", ili "mumion". Takođe je prisutan i naziv "hariz-al-adžesu", što znači "ono što čuva telo", a zovu ga i jednostavno "tit" - vosak. U Persiji je oduvek preovladavalo ime "mumjo" sa značenjem "zaštitnim organizma". Burmancima je izgledao kao "gorska krv" - "čao-tun", Tibetancima kao "planinski sok", ili "bragšun", a starosedeocima Sibira kao "kameno ulje" ili "ulje iz kamena". Uzbeci i Kazaci nazivu mumjo dodaju i obavezno "asil", što znači pravi mumjo. Neki autori pokušali su da objasne ime mumjo rečima "mum", što znači mek kao vosak i "oin" - naziv za iransko selo, gde je ovaj eliksir pronađen.

Klasična istočnjačka medicina deli mumjo na "mumjo saladžidi" - crnu, smolastu masu bez mirisa i "mumjo dorobi", tamnokestenjaste boje i karakterističnog mirisa. Oba se mogu naći u srednjoj Aziji, na preko 2.800 metara nadmorske visine. Mumjo se nalazi u raselinama i naprslinama stena, u pećinama peščano-glinastih ili krečnjačkih stena. Najbogatija mumjom su mesta obrasla jelovom šumom.

U principu, mumjo se ne može naći ispod 1.500 metara nadmorske visine i uglavnom je "sakriven" na vrlo nepristupačnim mestima. Godišnja proizvodnja mumja u srednjoj Aziji je otprilike dve tone.

U narodnoj tradiciji mumjo se pominje kao balzam koji ima čudesnu isceljujuću moć, a pripisuje mu se i misteriozno poreklo. Nauka je potvrdila da je ono organsko, a materijal za njegovo obrazovanje mogu biti mikroorganizmi koji se nalaze na tlu, životinje i njihovi eksperimenti, kao i neke vrste biljaka.

Na velikim nadmorskim visinama, gde je vazduh siromašan kiseonikom, gde gospodare silni vetrovi, gde su temperaturne razlike drastične i gde se sreće pojačano elektromagnetno zračenje i povišen radioaktivni fon, kao i u suvim i žarkim predelima, mikroorganizmi koji razlažu organske ostatke nemaju veliko dejstvo. U takvim uslovima se biomase životinjskog ili biljnog porekla, nerazložene, vremenom mumificiraju i polimerizuju, stvrdnjavaju u nedostatku vlage ili, u njenom prisustvu, postaju tečne ili žitke. Najopštija definicija mumja bila bi da je to produkt koji nastaje pod uticajem fizičko-hemijskih prirodnih pojava.

Prema mestu nestanka i spoljašnjem izgledu razlikuje se nekoliko vrsta mumja. To su:

- mumjo koji nastaje u procesu mumifikacije ili usporenom razlaganju tela životinja ili insekata,
- mumjo koji nastaje kao proizvod nižih biljaka, prevashodno lišajeva,
- mumjo obrazovan od smole koja se izdvaja iz korena i stabala četinara, koja se meša sa zemljom i taloži se po napuklim stenama, karakterističnog smolastog mirisa i izgleda,
- žitka masa dobijena anaeronim razlaganjem biljaka,
- mumjo obrazovan od stvrdnutih ekstremenata sitnih životinja i divokoza,
- mumjo pčelinjeg porekla, nastao od meda i voska divljih pčela, polimerizovan dugim stajanjem i
- mineralni mumjo, sa najviših planinskih grebena, gde nema ni biljaka ni životinja, formiran od minerala, uz dejstvo mikroorganizama.

Boja mumja varira od crne, preko tamnomrke do kestenjasto-mrke, miris mu je karakterističan i rezak, a ukus gorak ili nagorak. Delimično je rastvoriv u vodi.

O mumju su pisali mnogi srednjovekovni lekari i svaki od njih je imao svoju hipotezu o njegovom poreklu i sastavu. Ni do danas nisu potpuno rasvetljene njegova priroda i nastanak, što otežava njegovo obimnije uvođenje u oficijelnu medicinu i farmakologiju. Spektralna analiza otkrila je mumju, zavisno od vrste, između 18 i 25 mikroelemenata, u njemu ima još i aminokiselina, belančevinastih jedinjenja i mnogih drugih tvari.

Upravo zahvaljujući prisustvu brojnih tvari mineralnog i organskog porekla u ovom prirodnom čudu, mumjo se od praistorijskih vremena koristi kod najtežih preloma kostiju i drugih oboljenja.

Zanimljiv je način na koji su stari narodi ispitivali kvalitet mumja (jer se i u prošlosti, kao i danas, dešavalo da se pojave falsifikati). Evo šta je zabeležio jedan istraživač sa puta po prednjoj Aziji.

"Petlu ili kokoši se prelomila bi se noga; zatim se uzima 0,5 grama mumja i pomeša se sa uljem crvene ruže. Da bi se ono dobilo, ružine latice se namaču u vodi, odaje im se ulje i sve se pusti da provri. Voda isparava, ostaje ulje koje se procedi kroz gazu. Deo ove smese se nakapa petlu u grlo, a nevelikim delom se premazuje mesto preloma pre nego što se stavi mek povez. Ako petlu prelomljene kosti srastu za 24 sata, mumjo se smatra dobrim, čistim i kvalitetnim. Ponekad se desi da kod živine kost zaraste i za 16-17 sati."

Osim u svrhu zarastanja kostiju, gde se smatra neprevaziđenim sredstvom mumjo se koristio i za lečenje slabosti želuca i bubrega, srčanih oboljenja, tuberkoloze, astme, upalnih procesa, trovanja otrovima biljnog porekla, šećerne bolesti, rana, čireva i opekotina. O tome svedoče rukopisi iz drevnih vremena koji su do nas došli iz Indije, srednje Azije, Kine i drugih zemalja. O mumju su se najpohvalnije izrazili Aristotel, Avicena, Biruni, Arazi i drugi mislioci i lekari koje istorija pamti po velikoj mudrosti i obrazovanju.

Pesnici su mumjo preporučivali i u najdelikatnijoj od svih bolesti - ljubavnoj patnji, a drevna istočnjačka poslovica kaže da "samo mumjo spasava od smrti".

Bogati putnici i hadžije, kao i trgovci, nikada nisu kretali na put ako pre toga nisu obezbedili krupicu mumja za zaštitu od mogućih bolesti. Mumjo je u prošlosti korišćen i za ubrzavanje regenerativnih procesa u organizmu, za opšte jačanje i obnavljanje oslabljenje funkcije perifernih nervnih stabala.

Posle detaljnih i temeljnih analiza, savremena medicina je potvrdila da prelomi kostiju srastaju u proseku dva puta brže ukoliko se uzima mumjo. Osim toga, brojne studije i istraživanja u poslednjih tridesetak godina govore u prilog pozitivnog dejstva mumja u lečenju bolesti perifernog nervnog sistema, radikulita, neuralgija, teških slučajeva neuralgije nerva trigeminusa, kao i nekih oboljenja centralnog nervnog sistema.

Potvrđeno je i antikoagulativno dejstvo mumja, kao i njegovi pozitivni efekti na funkciju kardio-vaskularnog sistema. Ima dokaza da mumjo stimuliše regenerativne procese kod infarkta miokarada, kao i da ubrzava procese obnavljanja svih mišićnih, koštanih i nervnih tkiva i krvi.

U vidu dopune banjskom lečenju, mumjo se odlično pokazao i u terapiji čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu. Kod tromboflebita dubokih vena donjih ekstremiteta koristio se u eksperimentalne svrhe mumjo u količini 0,3 grama jednom u toku 10 dana. Ustanovljeno je da su simptomi oboljenja nestajali u potpunosti posle 8 do 10 dana. Odlični rezultati su postignuti u lečenju paradontoze uz pomoć rastvora mumja.

Iz podataka dobijenih sa Moskovskog medicinskog stomatološkog instituta vidi se da mumjo potpomaže korekciju imunog statusa čoveka kod skrivenih imunodeficitarnih stanja. Bolesnici od infekciono-alergijske bronhijalne astme, kod kojih je otkriven deficit T-sistema imuniteta, dobijali su po 0,15 g mumja dva puta na dan, tokom 15-20 dana. Posle završetka lečenja ustanovljeno je da su se T-ćelije u krvi približile normalnim vrednostima.

Mada je pred naučnicima još dug proces potpunog izučavanja osobina i svojstva mumja, ono što se o njemu može reći je da spada u eliksire, odnosno biostimulatore prvoga reda. Preporučuje se većini ljudi, ali i pored njegove relativne bezopasnosti, ne savetuje se osobama koje su sklone krvarenju, hemofiličarima i onima koji imaju povišen krvni pritisak. Predoziranje može dovesti do psihičkog rastrojstva!

Nikome se ne savetuje samodijagnostikovanje i samolečenje; neophodno je da se pre svakog uzimanja eliksira posavetujete sa svojim lekarom ili lekarom specijalistom za određenu bolest.

Takođe je neophodno da preparat koji budete koristili ima oznaku kvaliteta i ispravnosti, s obzirom da se i u ovom slučaju, kao i uvek kada je reč o eliksirima i balzamima, mogu pojaviti razni surogati i falsifikati.

Vera Horvat