Zvuči gotovo neverovatno da je Sv. stolica dočekala Oktobarsku revoluciju i boljševički sistem u Rusiji kao svoju novu šansu. Još u prvim danima revolucije Vatikan je uspostavio tajne veze s Lenjinom, za koga je religija bila pragmatički faktor. Uz njegovu saglasnost u Rusiju je ušlo na stotine misionara. Papa Pije Hú je tim povodom izjavio da se mora "pozabaviti s đavolom". Militantni ateizam nije bio prepreka za saradnju, jer je kroz revoluciju rušen glavni neprijatelj rimokatolicizma - pravoslavlje. Pismeni sporazum između Sv. stolice i SSSR zaključen je 12. marta 1922. značio je "de facto" priznanje boljševičke vlade. Dan pre potpisivanja ovog sporazuma sovjetska vlada pružila je Vatikanu niz koncesija jednostranim aktom.

Tajnim memorandumom oformljen je finansijski konzorcijum, koji je realizovao preko "Nemačke istočne banke - A. G." u Berlinu. Krajem marta 1922. Rimska kurija obezbedila je 1.500.000 lira pomoći SSSR, a u katolička američka organizacija "ARA" dodatno milion dolara. Misionari jezuitskog reda organizovali su u Moskvi kuhinje i dnevno delili 40.000 toplih obroka. Na ulazima su stajale velike table sa natpisom: Papa ruskom narodu.

Početkom 1922. Vatikan je uputio pismo Društvu naroda, zahtevajući da se stanovništvu pruži pomoć a već septembra 1924. u Rusiju je stigla nova grupa misionara. Po zabeleškama sestre Lava Trockog, objavljenim nakon smrti Lenjina 1924, Lenjin se opredelio za uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Vatikanom, ali ga je u tome sprečila smrt. U odnosu na religiju, Lenjinov period ostaće zabeležen kao najapsurdnija pojava. Na hiljade pravoslavnih sveštenika je ubijeno, na stotine crkava uništeno, a istovremeno date su posebne beneficije Rimokatoličkoj crkvi. Svoj religiozni misionarski rad, u stvari prozelitski, Vatikan je prikrivao humanitarnom akcijom.

Te veze dveju politički i ideološki suprotstavljenih strana trajale su do 8. aprila 1929, kada je na inicijativu Staljina usvojen zakon kojim je zabranjeno udruživanje vernika i rad verskih organizacija. Vatikan je bio prinuđen da povuče svoje misionare iz SSSR-a, ali ni tada nije digao ruke od njega. U Rimu je 1929. osnovan institut "Russicum" sa zadatkom da obrazuje sveštenike za "specifične" misije u SSSR-u i da ih uputi tamo kada za to dođe vreme. Dolaskom Gorbačova na vlast misionari iz "Russicuma" krenuli su u akciju.

Sekularizacija politike koja je otpočela Francuskom revolucijom, a dostigla vrhunac Oktobarskom, nesumnjivo predstavlja najdublji strukturalni i ideološki proces u istoriji. U tom procesu papa je izgubio svojstvo vrhovnog autoriteta, ali je uspeo da zadrži mesto jednog od učesnika u velikoj političkoj bitki HH veka. Suočena sa novim geopolitičkim okruženjem Sv. stolica je bila prinuđena da iz temelja menja strategiju. Kreator nove politike bio je papa Pije Hú. Prema zamislima pape u novim uslovima oslonac obnove katoličke države ne treba tražiti u državama nego u katoličkim masama.

Na inicijativu Pija Hú u zapadnoevropskim državama došlo je do stvaranja političih, hrišćansko demokratskih stranaka, koje postaju nov kanal za infiltraciju Vatikana u politički život pojedinih država. Nešto kasnije, takođe na inicijativu Pija Hú, doći će do formiranja katoličkog pokreta na najširoj osnovi koji deluje i danas. Sv. stolica ušla je u pregovore sa nizom zemalja u cilju regulisanja svog položaja putem konkordata, zastupajući tezu da nije jedna "svetovna vlada ne može imati bilo kakvu ingerenciju u crkvenim stvarima".

Diplomatska aktivnost Vatikana bila je koncentrisana na poraženim državama kojima je papa ponudio svoje usluge. Tako će se Austrija, Nemačka, Italija i Mađarska naći u prvom planu, a zatim katoličke nacije koje su ušle u sastav novih država: hrvatska, slovenačka i slovačka. Sa Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca zvanični pregovori otpočeli su 1925. godine ali je ishod bio tragičan. Prvi nacrt konkordata žestoko je napao vođa hrvatske opozicije u Narodnoj skupštini Stjepan Radić, uz obrazloženje da "ne odgovora interesima hrvatskog naroda". Usledila je organizovana kampanja protiv Beograda, napad na jugoslovensku organizaciju "Sokol". Pregovori su prekinuti; obnovljeni su na inicijativu kralja Aleksandra 1933.

Okončani su posle ubistva kralja; tekst konkordata potpisan je 25. jula 1935, a 5. novembra 1936. dostavljen je na ratifikaciju Narodnoj skupštini. Međutim, Sv. arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve izjasnio se protiv nacrta, uz obrazloženje da narušava ravnopravnost crkava, da Rimokatoličkoj crkvi priznaje privilegovan status, kakav imaju samo državne religije. Do ratifikacije Konkordata nije došlo. Odnosi Vatikana i Beograda su se zaoštrili, a zatim su preneti i na nacionalni teren što je imalo fatalne posledice po srpsko stanovništvo u Hrvatskoj 1941. U međuvremenu, iznenada, pod misterioznim okolnostima, umro je patrijarh srpski gospodin Varnava.

Dr Smilja Avramov