BEOGRAD - Sve mere koje sprovodi Republičko ministarstvo zdravlja na čelu sa ministrom profesorom dr Milovanom Bojićem bile su u zakonu i ranije, ali nisu primenjivane.

Ovde se ne postavlja pitanje uvođenja tih mera, već načina kako se one sprovode, naglašava dr Branko Ignjatov, član Republičkog sindikata zdravstva, osvrćući se na rad najodgovornijih u ovoj oblasti u poslednjih mesec dana.

- Da li je trebalo baš na ovako nasilan i grub način primeniti sve mere, pita dr Ignjatov. Sa centralizacijom kao krajnjim ishodištem. Jedna država kad nema para, želi sve da centralizuje da bi imala potpunu kontrolu. U ovom slučaju centralizovanog načina snabdevanja u zdravstvu, država priznaje da nema novca. A centralizovano je sve do mesečne potrošnje toalet papira, sapuna, deterdženta... Praktično, zdravstvenim ustanovama se uskraćuje mogućnost poslovanja u bilo kom segmentu.

Ako država već nema novca, kako će onda da proizvodi obećane lekove?
- Teško, pogotovu ako se zna da Jugoslavija u oblasti proizvodnje lekova nema svoju baznu industriju, već supstance mora da uvozi. Pitanje je koliko može da uveze, i za koje vreme proizvodnja može normalno da teče. Bez obzira odakle da se supstance uvoze, besplatno nam ih niko neće dati, a deviza dovoljno nema da bi se fabrike lekova snabdele optimalnim količinama. A deviza ne može ni da ima, jer nema izvoza. Bojim se da je sve ovo oko lekova ispolitizovano pred izbore da bi ljudi stekli utisak da lekova ima, i da će ih biti i kasnije. No, pozitivan efekat u početku mora da se ispolji, imajući na umu ministrovo strogo i principijelno ponašanje.

Ima li mesta baš tolikoj strogoći i imperativnom tonu u ponašanju ministra?
- Tužno je gledati na televiziji kako ministar uteruje strah lekarima i medicinskom osoblju gde god se pojavi. Gledati lekare kako stoje maltene u stavu mirno dok im ministar izdaje naređenja, ponašajući se krajnje arogantno. A naredbe su najrazličitije sadržine od one da se zabranjuje pušenje, do toga da zaposleni nemaju pravo na pauzu za obrok. Šta to zapravo znači? Kad je reč o pušenju, zabrana je i zakonom sankcionisana, s tim što su zdravstvene ustanove obavezne da obezbede prostoriju za pušenje. Ali zabraniti nekom da izađe za vreme polusatne pauze na koju ima zakonsko pravo, potpuno je apsurdno. Po ovoj naredbi ispada da svaka zdravstvena ustanova treba da obezbedi centralizovano snabdevanje ishrane, što takođe predstavlja apsurd.

Postoji li način osude i protesta na pojedine "neshvatljive" naredbe?
- Ovakvo stanje u zdravstvu i opstaje zato što ne postoji organizovano reagovanje i zaštita profesije. Sindikat zdravstvenih radnika je bez dovoljno autoriteta, sa ostacima komunističkog perioda, kada mu je svrha bila da obezbedi namirnice za zaposlene, povoljnije uslove za putovanja i odmor... Postojanje sindikata koji treba da se izbori za prava radnika, njihove plate i bolji standard ovde nikada nije u potpunosti našao plodno tle. Kao primer izrečenom, naš sagovornik navodi stalne zahteve ministra za radom i redom upućene lekarima i drugom medicinskom osoblju, dok se pitanje plata i njihove visine ne spominje, iako lekar specijalista ima 3.500 dinara platu, a medicinska sestra 1.800.

- Svi znamo da u ovoj zemlji vlada višegodišnja kriza i da para nema. Ali znamo da mnogo manje kvalifikovani ljudi imaju veće plate. Mi nismo za to da se njima skida, jer ni to što oni primaju nije dovoljno za normalan život, a što najbolje pokazuje potrošačka korpa. Mi smo za to da postoji ipak nekakav paritet. Uostalom, ako ministar sprovodi mere da bi se poštovala naša profesija, postavlja se pitanje da li se poštovanje izražava kroz pisanje recepata kojima je dat najveći značaj. Lekari u domovima zdravlja i dispanzerima padaju s nogu od gužvi stvorenih upravo zbog pisanja recepata. Sada su te gužve još veće jer se vraćaju pacijenti po novi recept, a za isti lek, jer za predviđenih sedam dana nisu uspeli da ga pronađu. Pa sad ne znam kakav treba da je taj lekar koji dnevno pregleda i do 80 pacijenata, a da je plus opterećen pisanjem recepata.

Šta daje nadu da će ovakva reforma zdravstva uspeti?
- Represivne mere sigurno ne. Represivnim merama se nikada i ništa nije postiglo. Ukoliko se ne pristupi tržišnim zakonima, sve ovo što se čini je kratkog daha. Recimo pretnja da radnici firmi koji su dužnici Republičkom zdravstvenom fondu za neplaćene doprinose neće dobiti plate, mogla je i ranije da se primeni. Postavlja se pitanje gde je ministar sa takvim zahtevom bio do sada imajući na umu njegovu funkciju potpredsednika Vlade. Jer, svi ti dužnici od kojih treba da se uberu pozamašna sredstva za Fond zdravstva, nisu to od juče. Merama nisu zadovoljni, što je najvažnije, ni pacijenti. Bojim se, ako ovo duže potraje, u zdravstvu će doći do još većeg haosa.

Zorica Ostojić
foto: B. Pantelić