[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Četvrtak, 17. avgust 2000.

 
 
[an error occurred while processing this directive]
 

rubrike

politika

društvo

ekonomija

svet

hronika

reportaža

kultura

sport

feljton

intervju

slobodno vreme

   
 

video galerija

[an error occurred while processing this directive]


Glavni meni:
 -vesti dana
 -arhiva
 -vaša pisma
 -istorijat
 -redakcija
 -kontakt Kako da koristim ovaj sajt? Pošaljite nam pismo... Vesti dana Arhiva Vaša pisma Istorijat našeg lista Redakcija Stupite u kontakt sa nama


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

16. Aug 2000 17:01 (GMT+01:00)

Opus dei

Nestanak papske države

Posle pada Rima i brojnih afera uticaj Rimokatoličke crkve naglo je opadao, a ojačala je antiklerikalna struja širom Evrope

Piše: Dr Smilja Avramov

Devetnaesti vek obeležen je u istoriji kao vek nemira, novih idejnih pravaca i ideoloških rasprava koje su zahvatile Evropu. Ideal mlade kapitalističke demokratije bio je potpuno odvajanje crkve od države, što je dovelo do naglog opadanja papske moći. Kao glavni neprijatelj Svete stolice obeleženi su u to vreme liberalizam i nacionalizam.

U Italiji se širio pokret ujedinjenih "Risorgimento". Nacionalni interesi italijanskog naroda došli su u sukob sa politikom Vatikana. Pred tom alternativom Italija se opredelila za odbranu nacionalnih interesa. U ratu protiv papske države, nastupajući prema Rimu italijanske trupe osvajale su provincije jednu za drugom, uz poklič lidera nacionalnog pokreta Garibaldija: "Roma o morte" - Rim ili smrt. Pod vođstvom kralja Viktora Emanuela Savojskog, italijanske trupe ušle su u Rim 20. septembra 1870. posle žestoke borbe sa internacionalnom brigadom papske vojske. Po nalogu pape na bazilici Sv. Petra istaknuta je bela zastava. Vatikan je doživeo vojni poraz.

I pored obećanja, ni jedna evropska zemlja nije pritekla u pomoć papi. Naredne godine (1871.) Rim je proglašen za prestonicu ujedinjene Italije, čime je nestalo papske države. Italijanske trupe zaposele su ceo Rim, sem Vatikanskog brežuljka na kome su bile smeštene papske palate, bazilika Sv. Petra i nekoliko drugih crkava. Papa se povukao u zidine Vatikana, osporio legitimitet Italije, a svoj položaj okarakterisao "Sub Hostile Dominationis" - pod neprijateljskom vlašću. Posle smrti pape Pia úH, još trojica papa bili su zarobljenici Italije.

Posle pada Rima i brojnih afera uticaj Rimokatoličke crkve naglo je opadao a ojačala je antiklerikalna struja širom Evrope. Italijanski parlament izglasao je 13. maja 1891. Zakon o garancijama, na osnovu kojeg je papi i njegovom uredu garantovana nepovredivost, a ličnost pape iste počasti kao i kralju Italije. Papa Pie úH odbio je to i insistirao na svom duhovnom i svetovnom primatu. Oslonac je našao u katoličkoj monarhiji Habzburga, u Habzburškom carstvu i grupama integralnih katolika koji su bespogovorno prihvatali papske reči i akte Rimske kurije.

Austrougarska carevina ocenjena je od strane Svete stolice kao najpouzdaniji saveznik rimokatoličanstva protiv malih nacionalnih država. Papa je istovremeno poveo borbu protiv masona jer su se prenosile vesti da je pad rimske države deo masonske zavere. Borba dveju transnacionalnih organizacija, papstva i masonerije, ima svoju podužu istoriju; otpočela je odmah nakon institucionalizacije masonskog pokreta 1717. Papa Klement Húú svojom bulom "In Eminenti" iz 1738. osudio je "perverzno udruživanje" masona, a članovi masonskih loža u vatikanskoj državi bili su izloženi progonu.

I papa Leo Húúú u enciklici "Humanum Genus" iz 1884. izrekao je najtežu osudu masonerije zbog njenog insistiranja na sekularizaciji školskog sistema i strogoj odvojenosti crkve i države.

Na horizontu Vatikana pojavili su se novi neprijatelji: socijalizam i komunizam. Objavljivanjem Komunističkog manifesta iz 1848. i dela Marksa i Engelsa protumačeno je u Vatikanu kao otvoreni poziv na revoluciju. Dve enciklike pape Leona Húúú "Ljuod Apostolici Muneris" iz 1878. i "Rerum Novarum" iz 1891. posvećene su borbi protiv komunizma koji je papa nazvao "najvećim zlom svih vremena". Taj put, naglasio je papa, "ne samo što ne rešava sporove, već šteti i samim radnicima, a sem toga nepravičan je iz mnogobrojnih razloga, jer vređa prava zakonitih vlasnika, menja nadležnost i funkciju države i unosi nered u društveni poredak".

Obraćajući se radnicima apelovao je na njih da se ne druže sa ljudima koji ih navode na zlo "lažnim obećanjima". Apel je upućen i poslodavcima da poštuju lično dostojanstvo radnika, da im garantuju slobodu, vreme za odmor i religiozne obaveze. Rešenje problema papa je video u jedinstvu klasa u okviru "katoličkog mira". To je istovremeno bio prvi korak u izgradnji socijalne doktrine katoličke crkve.

Diplomatska ofanziva zarobljenih papa ostala je bez efekta. Sa Francuskom je Sv. stolica bila u sporu u vezi sa odnosom crkve i države; u Rusiju nije mogla prodreti. Pravoslavna crkva suprotstavila se svakom pokušaju Vatikana da ustoliči svog predstavnika u ovoj zemlji, mada je ruski carski dvor imao svog "privatnog" predstavnika pri Sv. stolici.

S izbijanjem Prvog svetskog rata Vatikan je proklamovao neutralnost 18. oktobra 1914. ali je svoju sudbinu faktički vezao za Nemačku i Austrougarsku. Papa Pie H podržao je ultimatum Beča Srbiji i izrazio nadu da će Austrougarska ići do kraja u obračunu sa Srbijom. Zažalio je što je Austrija propustila da na vreme "egzemplarno kazni svog opasnog podunavskog suseda".

Rimokatolicizam je bio značajan instrument Centralnih sila. Presudnu ulogu imale su bankarske vatikansko-nemačke veze, preko kojih je najvećim delom i finansiran rat. Posle neuspeha Centralnih sila na bojnom polju papa je razvio snažnu diplomatsku aktivnost u cilju spasavanja Austrougarske. Uputio je 1. avgusta 1917. "mirovnu notu" svim zaraćenim stranama nudeći svoje "dobre usluge" u cilju okončanja rata. Svi pokušaji u tom pravcu ostali su bez odjeka.

Ne iznenađuje što je Vatikan doživeo poraz Austrougarske kao svoj sopstveni, ali se ni tad nije predavao. Bio je odlučan protivnik formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Od tada do nestanka Jugoslavije sa svetske scene Vatikan je delovao na toj liniji. Pokušaji Sv. stolice da uzme učešća u izradi mirovnih ugovora posle okončanja Prvog svetskog rata ostali su bezuspešni; predsednik SAD Vilson energično je odbio ovaj zahtev.


vesti po rubrikama

^feljton

17:01h

Opus dei: Nestanak papske države

17:18h Podmlađivanje organizma: Mudri lek prirode
   


     


FastCounter by LinkExchange