Početak - rođen je 2. oktobra 1972. u Novom Sadu. Otac Ranko bio je inženjer, majka Bosa (Malešević) medicinska sestra. U Vojvodinu su došli "trbuhom za kruhom", iz Bosne. "Potičem iz veoma ruralnih krajeva. U vreme kraljevine i kapitalizma u mom selu niko se nije školovao, nije znao da piše. Onda su došli komunisti, i ne samo da su ljudi naučili da pišu, nego su postali doktori nauka, profesori, magistri, direktori... I kralj je mogao da opismeni narod, ali on to nije hteo", saopštava Aleksandar, prvi potomak doseljenika iz Bosanske krajine (drugi je njegov mlađi brat Bojan).

Detinjstvo - "Uvek sam bio komunista, od detinjstva", kaže.

Nacionalnost - "Prvo sam Srbin i zato sam Jugosloven", objašnjava.

Verska opredeljenost - "Nisam neki vernik, ali ako je bog odlučio da pošalje kišu baš ta dva dana, onda je i poslao", izjavio je kad su ga onomad pitali da li zaista veruje da je B-92 (sad B2-92) prestao da radi zbog toga što je kiša "ušla" u koaksijalni kabl.

Obrazovanje - osnovnu školu završio je u rodnom gradu, gimnaziju u Sremskim Karlovcima. "S nostalgijom se sećam dana u karlovačkoj gimnaziji, i ponosan sam što sam bio njen đak. Vuka Karadžića u nju nisu primili, Đuru Daničića su izbacili. Zbog matematike sam išao na popravni, ali sam je ipak bio položio", ponosno ističe. U Novom Sadu je završio Pravni fakultet, uzdiše za istorijom - ljubavlju najvećom.

Karijera - počeo je još u srednjoj školi, bio je predvodnik demonstracija protiv autonomaša. "Čuvam zastave koje sam nosio tog dana. Obe - jugoslovenska sa petokrakom, i srpska sa petokrakom su na zidu moje sobe. Cela gimnazija je složno, peške krenula... Povukao sam se, prva sumnja rodila se kad sam video grupu bradatih ljudi sa kokardama", seća se. Ipak, pre onog prvog rata nije mu padalo na pamet da se bavi politikom, da bude "član", da visi na sastancima. Kad je video da je vrag odneo šalu, odlučio ja da se učlani u Partiju, iz inata celom svetu. Kad ono, međutim - sekretar mu je priznao: "Sinko, to više ne postoji".

Potom je sačekao svojih pet minuta, našao se u SK PJ. Radio je puno, počeo sa plakatima i grafitima, prvi koji je ispisao glasio je: "Ovo je naše". Zatim je učestvovao na tribinama, sastancima, promocijama. Govorio je kao da mu med kaplje sa usana, pa su ga slikali, intervjuisali, tražili - i unapredili do mesta generalnog sekretara SK PJ.

U međuvremenu, formiran je JUL, Vulin je bio jedan od osnivača (i to iz ideoloških ubeđenja, ne materijalne koristi). Napredovao je, dobio je blagoslov prve drugarice. Ubrzo je imenovan za portparola levih snaga. Istovremeno, predsedavao je Jugoslovenskom revolucionarnom omladinom...

Vulin je postao zaštitni znak komunista, a sam je pričao: "Koliko god da sam napredovao u partijskoj hijerarhiji, ja sam i dalje lepio plakate".

Karijera mu je išla uzlaznom linijom, kao po loju, bio je i zamenik predsednika Direkcije JUL, sve do čuvenog stvaranja koalicije sa SRS. To mu se nikako nije dopalo, kažu da je na sastanku GO JUL-a izgovorio: "Dosta nam je ratnih bubnjeva. Moramo se okrenuti dijalogu sa Zapadom". Bio je i protiv ulaska SPO u Saveznu vladu, a neposredno pre bombardovanja nagađalo se da li je dao ostavku, ili je razrešen svih funkcija. Stvar su razjasnili julovci obavestivši javnost da dugokosi momak više nije sa njima. Ipak, upućeni znaju da je u on dao ostavku partiji u kojoj je bio popularan, maltene koliko i njena šefica. Dečko koji je ispunjavao obećanja sada radi u privatnoj marketinškoj agenciji

Stranački angažman - "Nisam hteo da odem u SPS. Nisam socijalista. Neću da lažem ni sebe ni druge. Komunista sam. To ti je isto kao i ovi novi vernici što idu u crkvu pa lažu i boga i sebe. Zato sam prvo bio član SK PJ, potom JUL-a... Nisam zadovoljan ni vlašću ni opozicijom. Kako mogu biti zadovoljan vlašću koja je dozvolila ovolike socijalne razlike, nezaposlenost i ekstremnoj desnici da joj toliko priđe. A opozicija nije u stanju da artikuliše ni jedan opšti cilj, već samo zvoni o ugroženosti i srpstvu", veli i pita se: "Kakva bi mi to crna levica bila kad ne bi bili u stanju da se zbog opšteg odreknemo ponečeg svog".

Zanimljivosti - ceo život ispravlja krive Drine. Dokazuje da komunizam umro nije, a ka' će ne znamo, da ne važi ona "duga kosa kratka pamet", i što je najvažnije da možeš biti političar, a ne moraš se plašiti privredne policije.

Sa "Azrom" i Če Gevarom u srcu, a delima Andrića, Tolstoja, Velimirovića na usnama (kasnije i Markesa i Koelja), shvatio je da politika zna da bude i te kako prljava. Valjda zato pauzira, pridržavajući se one narodne "i ovo će s zvati juče".

ZORICA VULIĆ