Neuspeh ustanka iz 1991, vojne akcije iz 1995. i drugih, od CIA sponzorisanih pokušaja da se Sadam Husein uzdrma, ostavljaju iračku armiju kao jedinu organizaciju koja je u stanju da ga sruši, piše Said Aburiš, autor knjige "Sadam Husein: Politika revanša", u autorskom tekstu objavljenom u "Gardijanu".

Kovanje zavere protiv Sadama znači zaobilaženje ogromnog bezbednosnog aparata od preko 200.000 vojnih i civilnih pripadnika državne bezbednosti. Predvođena Kusajem, 34-godišnjim Sadamovim sinom koji je podjednako vešt, proračunat i ubitačan kao i njegov otac, ova služba je verovatno najefikasnija organizacija te vrste u svetu. NJoj podršku daju Specijalna republikanska garda i Republikanska garda. Oficiri u ove dve privilegovane jedinice Sadamu uzvraćaju bespogovorno lojalnošću. Mnogi od njih su zabrinuti za sopstvenu sudbinu u slučaju da Sadam bude svrgnut, a opozicija, SAD i Britanija dosad nisu ni pokušavali da uspostave direktan kontakt sa nekima od njih. Umesto ponavljanja horor priča o Sadamu, pripadnike ovih specijalnih jedinica bi na akciju pre moglo da natera obećanje amnestije posle pada njihovog zapovednika.

Izuzev u slučaju da im se ponudi jak motiv za promenu strane, odanost koju pripadnici Republikanske garde iskazuju Sadamu eliminiše i poslednju nadu za revoluciju ili državni udar u tradicionalnom smislu. Ali, snaga Sadamovog režima je takođe i izvor njegove slabosti. Zbog činjenice da armijom i bezbednosnim strukturama upravljaju njegovi sinovi i rođaci, obična familijarna razmirica mogla bi da dovede do implozije i dezintegracije malog klana koji ga okružuje.

Ovako nešto nije sasvim neverovatno. Sadamovi sinovi željni su moći. Njegov brat Barzan, bivši šef bezbednosti, protivi se neograničenoj moći svojih bratanaca. Svet je dosad bio toliko preokupiran Sadamovom sposobnošću da proizvede i upotrebi naoružanje za masovno uništenje, da je ignorisao plemensku prirodu njegove vladavine i slabosti koje iz toga proizilaze. Koncentracija na ovaj aspekt je bolji način da se svet reši bagdadskog tiranina nego da se milioni dolara troše na nekompetentnu, nesposobnu opoziciju koja nema dodira sa realnošću, zaključuje Said Aburiš.

VM
(KRAJ)