Defetizmu skloni "pojedinci" ne libe se danas da kažu kako smo slepo crevo ove surove, proamerički orijentisane Evrope. E, pa neka zna ta "šačica stranih plaćenika" da smo i mi nekome zapad. I to ne samo geografski!

Svega 48 sati u drugom po veličini gradu Gruzije Kutaisiju bila je i previše duga avantura posle koje shvatismo kako živimo u izobilju, a nekome se čak otelo: "Ej, pa Beograd je Las Vegas!" I doista, nije valjda bilo srećnijih, ali i zastrašenijih ljudi od ekspedicije koja je sa Crvenom zvezdom u noći između srede i četvrtka aterirala na surčinsku pistu. Srećni što smo utekli jadu i čemeru, a uplašeni zbog slutnje da ništa lepša sudbina već u bliskoj budućnosti ne čeka zemlju koju smo od razdraganosti hteli da poljubimo. Ne treba za ovakvu "jeretičku pomisao" biti futurista, već samo realan i svestan onoga što te okružuje - i belog i crnog, crvenog pogotovo.

		Pumpe i dalekovodi Upečatljiv detalj na putu od aerodroma do sanatorijuma su benzinske stanice. Maltene na svakih 500 metara je po jedna kućica, pred njom dve-tri limene kutijice koje samo liče na prave pumpe, a izdato gorivo meri kazaljka. Nad kutijama drvene table i kredom napisano 1,10 ili 1,20 larija (gruzijska valuta) ili isto toliko nemačkih maraka. Gužve ne da nema, već se čini da je Staljin poslednji sipao benzin... Takođe, usput u oči "upadaju" i dalekovodi, od kojih na mnogima nema žica. Nova tehnologija, valjda...

Glavni junaci tragične drame pod golemim i zastrašujućim Kavkazom, sa čije druge strane, nekih 300 kilometara vazdušnom linijom, krv prolivaju ruska deca i ceo čečenski narod, su žitelji Kutaisija, njih oko 250.000, pod ruku sa još nešto više od tri miliona svoje braće u Tbilisiju, Potiju, Batumiju i drugim naseljima smeštenim između istočne obale Crnog i zapadne Kaspijskog mora. A, čitava priča počinje pre gotovo čitavog veka baš u jednom od tih "ostalih naselja" po imenu Gori. Najpoznatiji izdanak ovog gradića u centralnoj Gruziji, baš na mestu gde se prepliću Evropa i Azija član je porodice Džugašvili. Gospodin s gustim brkovima, vojskovođa, apsolutista, sve i svja nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Za slabije upućene: Josif Visarionovič ili kraće - Staljin. E, baš taj čovek je Gruzijac, a u njegovo vreme ova država bogate istorije kao tadašnji (ne)ravnopravni član SSSR dobila je sve što ima danas. I zato je Staljin bitan za ove redove jer je njegovom smrću sat stao, kako je bilo onda tako je i sada, a zub vremena ipak čini svoje...

Već prvi susret sa Kutaisijem, na aerodromu, ako se mesto gde smo sleteli tako sme nazvati, u lice nam baca surovu stvarnost Gruzije. Pista Kopitnari je u stvari negdašnji automobilski put, malo preuređen tek da podseća na avio-pristanište i imate utisak da ste na improvizovanom aerodromu na kome samo čekate da se pojavi slavni junak stripova Mister No u svom "pajperu". Sve je obraslo u korov, pa čak i asfaltirano tlo, umesto aerodromske zgrade nešto nalik na hangar, a ispred "parkiran" jedini član "flote", maleni putnički propelerac koji je verovatno poslednji put poleteo dok je još živela SSSR. Kroz prozore vidimo i zapanjena lica koja razrogačenih očiju netremice gledaju u "čudo tehnike" - naš boing 737! Prvo 15 minuta čekamo da radnici nekako postave neodgovarajuće stepenice, a onda doživljavamo - toplotni udar.

Više od 30 stepeni Celzijusa i nije strašno, ali vlaga od koje je odeća na nama u trenutku postala mokra strahovito otežava disanje. Ubrzo smo čuli i objašnjenje: u Kutaisiju vlada neka vrsta suptropske klime, a grad leži na velikoj količini podzemnih voda. Pa kada sa neba upekne "zvezda", a iz zemlje krenu isparenja, postaje nesnosno. Ekspedicija od 60 članova ukrcava se u dva putnička autobusa i odiseja počinje. Vozimo se kroz ravnicu, u pozadini se vide obronci Velikog i Malog Kavkaza, a pred očima promiču zapuštene njive, kukuruzna polja, ostaci zgrada i fabričkih hala jer, kako nam objašnjava jedan meštanin, oluja građanskog rata s početka devedesetih nije mimoišla ni centralnu Gruziju u kojoj je stanovništvo etnički čisto, gotovo kompletno pravoslavno.

Nezaobilazni deo sumornog pejzaža su i krave koje slobodno pasu kraj puta, ali i "mrtve-hladne" stoje na sred ceste iako im u susret nailaze autobusi, kamioni i automobili koji nemaju kud već da ih obiđu kao ravnopravnog učesnika u saobraćaju. Sve izgleda kao da živih duša sem nas nema. A, onda ulazimo u grad i srećemo se sa ljudima, ili bolje reći, senkama ljudi. Stoje kraj puta ili sede ispred oronulih kuća i zgrada i pilje u obične putničke autobuse. Da li zbog samih autobusa ili zbog stranaca u njima, pitajući se šta će neko iz "belog sveta" kod njih, nismo saznali.

Jednostavno, nismo želeli da diramo u ponos gruzijskog naroda, kome je to valjda jedino ostalo. Stoga smo vrlo brzo prihvatili kao normalno to što se svi okreću za nama, mašu, pozdravljaju, ali retko se smeju. Taj izraz lica oni ne umeju da naprave, ili ta namera uspe samo ponekom i to retko. Grč je ono s čime se rađaju i umiru...

A, gde žive? To je posebna priča. Zgrade izgledaju kao da su preživele osvajačke pohode Rimljana, Persijanaca i Turaka, a u stvari stare su tek 30-40 godina. Naravno, građene u klasičnom ruskom komunističkom stilu, paviljonskog tipa, sve preslikane, s orijentalnim ukrasima, od vlage spranim i pocrnelim fasadama. Između proviruje pokoji soliter, nalik na kartonsku kutiju, a nadrealnost prizora upotpunjuje krava koja vezana za jedino drvo pred desetospratnicom mirno pase.

Konačno, stižemo i do odredišta, Centralnog vojnog sanatorijuma "Čaltubo", jedinog mesta gde je domaćin, Fudbalski klub Torpedo, mogao da smesti delegaciju nekadašnjeg prvaka Evrope i sveta. Dva hotela koliko ih ima Kutaisi, očigledno trajno su ugostili izbeglice iz žestokim ratom pogođene Republike Abhazije. Zato je samo nekada velelepno zdanje Ministarstva odbrane moglo da nas primi.

Branko Cvetojević
FOTO: M. Metlaš

Nastavlja se