Udružena opozicija je ponovo razočarala demokratsku javnost u Srbiji. Pre toga, mesecima je smanjivan nivo očekivanja, a ozbiljni ljudi, skloni da realno vide stvarnost, sumnjali su u kreativnu snagu političkih protivnika vladajuće grupe. Za takva strahovanja bilo je mnogo prilika i još više razloga. Režim je radio sve što mu je omogućivalo učvršćivanje ionako nekontrolisane pozicije, autoritarni sistem se bez ikakvog demokratskog otpora transformisao u totalitarni, a opozicija je statirala. Srbijom vlada medijska praistorija, a vojni sudovi su uzeli nadležnost nad javnom informacijom i šalju novinare na tamnovanje.

Kozmetičke prepravke Ustava u korist Miloševića ne samo da su lako realizovane pokraj uspavane srpske opozicije, već je njena reakcija svedena na izjave, saopštenja i apele, koji se "nisu dojmili" ne samo vlasti, već su i političku javnost ostavili izvan igre. Agitpropovska aparatura režima verovatno je kod svojih kontrolisanih potrošača uspela da progura mamac, posle koga će "mase" biti uverene da je posredna demokratija izuzeta iz saveznog parlamenta i predata njima u ruke.

Ali, u ambijentu opšteg beznađa, kada se nemoć naprosto osećala kao da je materijalizovana, evo malo (nategnutog) optimizma. Većina opozicionih lidera razumela je da se na izbore, raspisane za 24. septembar, mora ići. Ako se to ne dogodi, Milošević će učiniti šta je hteo, a opozicija u datom vidu i obliku, neizbežno će potpisati svoju eutanaziju. Njen nestanak bi svakako značio otvaranje prostora za regeneraciju novog i neizbežno boljeg demokratskog pokreta u Srbiji, ali i veliki brisani prostor za totalitarizam bez granica.

Režim Slobodana Miloševića opstaje zahvaljujući mehanizmima koji u istim rukama drže finansijsku, policijsku, vojnu, a samim tim i kadrovsku moć. Milošević u tom mehanizmu nije samo predsednik teritorijalno i ustavno sporne države, već neosporni simbol moći. NJegov pad sa prestola skoro da izvesno vodi rušenju svih stubova koji drže vlast. Bez njega, bez mita o njegovoj nepobedivosti i nezamenljivosti, svi telali vlasti ostaju bez glasa, pošto će on biti bez odjeka. Naprosto, neće imati u ime koga da govore.

Taj nivo saznanja, po kome je "personalno pitanje" postalo ključni izborni problem za prvu fazu demokratizacije, načelno je ujedinio srpsku opoziciju oko ideje o zajedničkom predsedničkom kandidatu, i oko zajedničke liste za parlamentarne izbore. Sem, naravno, onih političkih partija koje se odlučuju za bojkot.

Ideja o bojkotu i odnos prema "crnogorskom pitanju" doneo je stalan izvor problema: SPO je najpre insistirao na apsolutnom ignorisanju izbora, a onda ih je uslovio stavom zvanične Podgorice, koja od bojkota ne odustaje. Kao lider "najveće opozicione partije", Vuk Drašković postavlja uslove i iznosi predloge koji gase pobedničke motive, razaraju elan i smanjuju izglede na uspeh. Da li je sve to slučajni proizvod brige o sopstvenoj stranci, ili je realnost lidera SPO proporcionalna uverenju "da će svaki kandidat SPO dobiti milion glasova".

Ostali čelnici ne kriju da im Vuk Drašković izaziva sudnje glavobolje. Ali, i kad "oduzmemo" Vuka, liderski sindrom i dalje nemilice satire srpsku opoziciju. Utisak je sledeći: znaju oni dobro da opozicija nema šanse ako ne izađe sa jedinstvenim kandidatom. Ali, svako od njih (sem časnih izuzetaka) duboko veruje da je on upravo taj, i da će biti grehota ako to drugi nisu uočili. Upravo taj "ego-trip"razjeda dosadašnji zajednički kapital, i odatle proizlazi razlaz s realnošću.

Do dana "D" ostalo je tek nešto više od mesec i po dana, Milošević je pred kulminacijom svoje kampanje, a opozicija još nema kandidata. Obrazloženje tipa "još je rano, nećemo prerano sa kandidatom da ga ne trošimo", suviše je neozbiljno da bi bilo svrstano u antologijske gluposti. Po našem skromnom mišljenju, sa kampanjom za kandidata opozicije već se neopozivo kasni, i ta manjkavost će, neizbežno, već u startu teško oštetiti njenog kandidata. Ako bude jedan, naravno.

Ako ih bude više (četiri!?), to bi bio potez usmeren na "rasturanje" preventivno koncentrisanih glasova. Ta varijanta, uz verovatnog kandidata SRS, Tomislava Nikolića, možda ne nosi sigurnu pobedu Slobodanu Miloševiću, ali svakako onemogućuje primat opozicionom kandidatu sa najviše glasova. Sporno je čak i drugo mesto i ulazak u drugi krug, a onda bi Milošević lako obavio posao "sa pola izašlih, plus jedan".

Pristalicama demokratske opozicije danas je, više nego ikad, potreban dokaz o postojanju jedne moćne, ozbiljne opozicije koju vode umni, mudri i odgovorni ljudi, sposobni da na izborima pošalju Miloševića u istoriju. Konfuzija i nemoć, lične sujete i nesposobnost da se donose dobre odluke - sve to dovodi u sumnju. Ako se, dakle, i na sledećem sastanku lideri ne dogovore o jednom kandidatu, koga će podržati i SPO i crnogorska vlast, onda mirno mogu da se raziđu, manu se politike i počnu da razmišljaju o nekim drugim delatnostima. Pre toga, naravno, da čestitaju Miloševiću.

Ljubodrag Stojadinović