Knez Pavle je vodio politiku koja se nikad nije ukrštala s interesima Britanije. Tokom svog namesništva, Pavle je uvek nastojao da bude u svakodnevnom kontaktu s britanskim poslanicima, da redovno s njima večerava. Njegova potreba da ih obaveštava o svemu što je značajno nije bila samo motivisana prijateljstvom srodnih duša, tako da sam gotovo siguran da su iza svih poteza kneza - namesnika stajali Čerčil i njegovi saradnici - kazivao je kraljević Tomislav.

Po svim svedočenjima, a i mojim utiscima iz naših povremenih druženja, ostao je utisak da je 1941. godina bila godina koju je Pavle željno iščekivao kao poslednju godinu svog namesništva. Te godine, u septembru, moj brat Petar je punio 18 godina i ispunjavali su se uslovi da on preuzme vlast u Jugoslaviji. Međutim, Pavle je imao malo vremena za razmišljanje o planovima za svoju budućnost posle isteka njegovog namesništva.

On i njegovi ministri su dugo ignorisali preteće note koje je iz Berlina slao Ribentrop krajem 1940. godine, ali nisu mogli da zanemare nemačke trupe koje su ušle u Rumuniju. Poznavaoci strategije plašili su se da bi nemačke snage mogle da se susretnu s Italijanima u Grčkoj i da bi Jugoslavija mogla da se nađe opkoljena i praktično bez odbrane. Velika Britanija, bez obzira na potpunu privrženost kneza Pavla, nije našu zemlju snabdevala oružjem, a koketiranja Moskve ostala su samo na nivou "namigivanja".

Da stvari budu još gore, unutrašnje podele su rasle. Kako je to izgledalo ne moram potanko da objašnjavam jer nam se se potpuno istovetna stvar desila pola veka kasnije, odnosno devedesetih godina, čemu smo svi svedoci.

Sve je to, u to vreme, bio povod da moral kneza Pavla spadne na najnižu tačku, da on u očajanju sroči svoju pismenu ostavku koju je napisao na besprekornom srpskom jeziku. To njegovo odstupanje ovako je glasilo:
"Prošlo je više od šest godina otkad su me tragični događaji oktobra 1934. godine stavili na čelo države, svaljujući na pleća težak teret. Sumnjam da se ikad više desilo sudbonosnih godina u istoriji sveta u tako kratkom periodu. Iz svih ovih teškoća i opasnih situacija Jugoslavija je izašla nepovređena. Moj glavni cilj uvek je bio da izgladim domaća neslaganja i očuvam mir na granicama. Čineći to, uvek sam ulagao sve napore da sačuvam dostojanstvo Jugoslavije.

Mislim da se u svetu, u svim zemljama bez izuzetka, na Jugoslaviju gleda kao na čvrstu, zdravu i nezavisnu državu. Međutim, uvek sam nameravao da na ovom položaju ostanem samo dok sam u stanju da služim svojoj zemlji. Nažalost, došao sam do zaključka da moje dalje prisustvo na čelu države nije više u njenom najboljem interesu. Ne želim da se upuštam u rasprave, jer mislim da za to nije pogodan trenutak. Mogu samo reći da nisam uspeo - možda zbog svojih pogrešaka - da nadahnem poverenjem one koji bi trebalo da budu moji najbliži saradnici i od koji je bilo prirodno da očekujem podršku. Verujem da budućnost ove zemlje leži u bratstvu i razumevanju između tri naroda (Srba, Hrvata i Slovenaca), okupljenih u slozi oko svog kralja".

Pavle je je znao da pred njim stoje užasne odluke i žudeo je da ga ta čaša neukusnog pića mimoiđe. Ali mu, nažalost, nije bilo suđeno. Čim su njegovi savetnici saznali da je napisao ostavku, okupili su se oko njega da ga odgovore oko pripremljene namere. Knez Pavle je znao da je bilo teško napustiti Petra u tom trenutku i gunđajući je prihvatio pritisak okruženja.

Međutim, njegovo vođenje politike u kojoj će Jugoslavija ostati neutralna palo je u vodu 12. januara 1941. godine. Po instrukcijama ministarstva spoljnih poslova Britanije poslanik te države u Beogradu, gospodin Kembel, došao je kod kneza Pavla da ga obavesti kako je Čerčil odlučio da sama neutralnost Jugoslavije nije više dovoljna. Britanci su nameravali da u Grčku pošalju mehanizovani korpus i predlagali su Beogradu stvaranje zajedničkog balkanskog fronta.

Pavle, iako je bio proveren britanski čovek, ovaj predlog je užasno doživeo. Smatrao je da je plan preuranjen, neodgovoran i osuđen na propast. Iskrcavanje britanskih trupa u Grčkoj izazvalo bi Hitlera da izvrši ofanzivu na Jugoslaviju - tvrdio je knez regent. Po Pavlovom mišljenju Britanija je od države Srba, Hrvata i Slovenaca tražila da izvrši samoubistvo.

Knez Pavle je tada definitivno shvatio da je Jugoslaviji do početka 1941. godine bilo dopušteno da živi normalno i bez zlostavljanja. Ali, pošto nije mogla da dobije nikakvu pomoć od Britanije, Francuske i Sjedinjenih Američkih Država, jugoslovenska vlada je bila prinuđena da se s Berlinom dogovara kako najbolje ume.