Za neki mesec napuniće se 66 godina od atentata na jugoslovenskog kralja, a mnoge pojedinosti u vezi sa tim zločinom još su nerazjašnjene. Sporno je gotovo sve, od naručioca i izvršioca atentata, broja atentatora, i hitaca koji su on(i) ispalili na kralja Jugoslavije, do neposrednog uzroka i brzine smrti.

Neki naši lekari iz Instituta za sudsku medicinu iz Beograda, na čelu sa profesorom dr Dušanom Dunjićem, bavili su se, iz ugla njihove specijalnosti, analizom rana koje je zadobio kralj prilikom ubistva. Ali i pored temeljnog ispitivanja ostalo je i dalje dosta nepoznanica koje podstiču nova pitanja i nedoumice.

Njih je posebno zanimalo da li je kralj mogao, posle ispaljenih hitaca, da izgovori onu čuvenu rečenicu "Čuvajte mi Jugoslaviju". Bogoljub Jevtić je ispričao da su to bile njegove poslednje reči. Tačno je da je to bila njegova osnovna misao, njegova politička ideja vodilja, ali ne verujem da je moj otac te reči izgovorio pred smrt. Uostalom, moja mama je govorila da je Bogoljub Jevtić bio tek u četvrtom automobilu i da je nemoguće da je on uspeo da dođe do kralja i bude pored njega dok izgovara poslednje reči.

Ograničavajući faktor, kada se govori o atentatu je činjenica da obdukcija u ovom slučaju nije izvršena, a zapisnik, kojim su lekari konstatovali kraljevu smrt, nije dovoljan ni za jednu definitivnu tvrdnju.

Francuski lekari dr D. Olmer, profesor sa Medicinskog fakulteta u Marselju, i dr Gabrijel Berton, hirurg iz istog grada napisali su u zapisniku da su "pristupili pregledu njegovog veličanstva Aleksandra 1, kralja Jugoslavije, koji je pre deset minuta bio žrtva atentata". "Kralj je mrtav".

Ovi lekari su konstatovali pet otvora rana od kuršuma: jedan u nivou sastava deltoidnog i velikog grudnog mišića na desnoj strani, drugi na dva centimetra iznad donjeg ugla leve lopatice, treći pri bazi desne polovine grudnog koša, na oko četiri centimetara od srednje linije, četvrti pri bazi leve strane grudnog koša i peti na unutrašnjoj strani leve ruke, bez izlaznog otvora.

"Nema sumnje da je kralj umro od iskrvavljenja, koje je nastalo prolazom metka u predelu grudnog koša sa ulaznim i izlaznim otvorima rane, kao i jednim jednim metkom koji je prostrelio gornji deo trbuha" - zaključili su francuski lekari. "Uzaludna bi bila, čak i trenutna, svaka hirurška intervencija."

Do sada niko nije odgovorio, niti pokušao da odgovori na neka pitanja:

Gde je u tom trenutku bio kraljev lični lekar Bandelak de Parnente, koji je inače potpisao izveštaj o konzerviranju tela pre prebacivanja u Jugoslaviju?

Koliko su francuski lekari bili sposobni da u tim uslovima razlikuju ulaznu od izlazne rane. I da li su pravilno protumačili ranu na ruci.

Zašto nije izvršena obdukcija, da li je izvršeno veštačenje prilikom suđenja, da li postoji zapisnik o pregledu kraljevog tela pre konzervacije.

Svi ozbiljniji lekari sa kojima sam razgovarao o ovome pitaju se kako su francuski doktori mogli da pregledaju kraljevo telo 10 minuta posle atentata. Kako su u opštem metežu i gužvi došli do prefekture (policijske stanice) i kako su uspeli da u toj opštoj panici izmere vreme tako precizno.

Gde je bila kraljeva pratnja?

Zašto niko od naših nije taj pregled kontrolisao?

Zbog čega su francuski lekari napisali "uzaludna bi bila svaka, čak i trenutna hirurška intervencija"?

Najosetljivije je pitanje zašto je kralj Aleksandar prebačen u prefekturu, a ne u bolnicu, u koju je odvezen Luj Bartu, francuski ministar spoljnih poslova. Francuski general koji je u ovom atentatu, takođe, ranjen, prebačen je u vojnu bolnicu.

Svaka iole ozbiljnija analiza pokazuje da je period od trenutka atentata do pregleda i konstatacije francuskih lekara da je kralj mrtav bio duži od deset minuta.

Kako nije urađena obdukcija, na osnovu opisa spoljnih povreda nije moguće pouzdano utvrditi uzrok smrti.

Zato bi bilo neophodno izvršiti ekshumaciju i obdukciju leša, na osnovu koje bi se rekonstruisali kanali kretanja kuršuma, a samim tim dobili bi se pouzdani podaci o uzroku smrti.

Za ekipu lekara sa beogradskog Instituta za sudsku medicinu posebno je zanimljiv metak koji je pogodio unutrašnju stranu leve ruke. Ta rana može da bude od jednog projektila koji je prošao kroz trbuh, a možda je reč i o trećem metku iz drugog oružja, što, takođe, nije isključeno. Razjašnjenje te nedoumice odagnalo bi sve misterije oko ubistva mog oca.

U izveštajima francuskih lekara koji su konstatovali smrt, nema podataka da li su zrna od projektila, koji su prošli kroz telo, pronađena.

Rana na ruci nema izlaz, tako da je to zrno sigurno ostalo u njoj pa se verovatno nalazi u sanduku, i zbog ovoga bi obdukcija bila zanimljiva.

U svakom slučaju, štošta je prećutano o ubistvu mog oca. Sudski postupak protiv atentatora je obustavljen. Na fotografijama, snimljenim iz istog ugla i u isto vreme vidi se kako Bogoljub Jevtić, predsednik vlade, trči ka automobilu dok je ubica još na papučici kraljevih kola, dok na drugoj Jeftića nema. Retuširan je kasnije iz nepoznatih razloga.

Najsimptomatičniji podatak je da se rupe od metaka na košulji i uniformi ne poklapaju. Na košulji postoji jedna više…

Kada sam mnogo godina posle atentata pročitao članak dr Ivana Subotića "O zaveri protiv života kralja Aleksandra", bilo mi je čudno zašto se nije tragalo po njegovim navodima koje je on naznačio. Ali sada mi je jasno…

Mnogo toga je zataškavano i zaklanjano diplomatskim izjavama i zvaničnim formulacijama, Ali ne u interesu istrage i istine već u interesu zločina i onih koji su zločin isplanirali i naručili.