Šarlot Kotijar, mlada studentkinja medicine i budući jugoslovenski kralj sreli su se u Parizu pred Prvi svetski rat. NJihova ćerka Jelena rođena je poslednjeg dana decembra 1920. godine u jednoj od odaja američkog konzulata u Beogradu

Bio je maj 1994. godine. Princ Tomislav je javio: dođite na Oplenac. On se upravo vratio s puta po Kanadi i Sjedinjenim Američkim Državama. Pomislio sam da se nešto izuzetno značajno desilo u njegovim susretima s našim ljudima iz dijaspore…

Sreli smo u kancelariji Miladina Gavrilovića, direktora Zadužbine kralja Petra Prvog. Pored domaćina, bili su tu i Mile Kordić, u to vreme direktor i glavni i odgovorni urednik "Politike Ekspres", Dragoljub Janojlić, dopisnik tog lista iz Smederevske Palanke i fotoreporter Rade Bošnjak.

Princ je bio vidno umoran od puta, još se nije aklimatizovao na srednjoevropsko vreme, a uz to i vrlo neraspoložen. Dugo je pričao o susretima s našim iseljenicima, o njihovoj nostalgiji i teškom životu u dalekom svetu. Mučilo ga je saznanje da većina našeg naroda na tom "silikonskom" kontinentu ima finansijskih problema.

U jednom trenutku spomenuo je kako je o tome razgovarao i sa svojom sestrom. Neko od prisutnih ga je upitao da li je to princeza Jelisaveta došla na Oplenac. Tomislav se, onako kako je to samo on umeo, zagonetno nasmešio i mirno rekao:
"Ne, razgovarao sam s mojom sestrom Jelenom Juženidi.
Ona je vanbračna ćerka mog oca kralja Aleksandra".

Dok je izgovarao ove reči, pažljivo je osmatrao naša zaprepašćena lica. Ova porodična tajna bila je jedna od retkih u porodici Karađorđević koja nije skandalozno otkrivena u javnosti. Za nju su, po svemu sudeći, znale samo osobe najodanije dvoru i kruni.
Prinčevo raspoloženje se namah popravilo kada je počeo da govori o sestri. Shvatili smo da je odabrao ovaj trenutak da otkrije dugo čuvanu porodičnu tajnu:

- Da imam sestru po ocu saznao sam za vreme Drugog svetskog rata. Za to žensko dete znala je i moja majka. Ona je saznala od oca, ali nama ništa nije govorila o tome. Uopšte, o tome se među nama nije govorilo. To je znala samo nekolicina očevih najbližih prijatelja. Knez Pavle je bio najupućeniji u tu porodičnu tajnu. On je neke detalje iz te životne epizode kralja Aleksandra ispričao mom starijem bratu Petru.

Moj otac i Jelenina majka, Šarlot Kotijar, upoznali su se uoči Prvog svetskog rata u Parizu. Ona je bila iz Bretanje, i zbog porodične tradicije, pošto su joj otac i deda bili lekari, studirala je medicinu na Sorboni. Najpre je upoznala kneza Pavla, a onda joj je on predstavio mog oca. Navodno je ovo bila ljubav na prvi pogled, ali državničke obaveze mog oca, tada prestolonaslednika, i ratne slutnje razdvojile su ovo dvoje mladih.

Ali, kako to obično biva, sudbina je htela da Šarlot Kotijar, po završetku rata, stigne u Srbiju kao lekar u misiji Međunarodnog Crvenog krsta. I novi susret mladog regenta i lepe Bretanjke bio je neizbežan i ponovo je rasplamsao pritajena osećanja.
Poslednjeg dana 1920. godine rođena je ćerka Jelena u jednoj od odaja američkog konzulata. Na krštenju je dobila ime Zorka, po našoj babi, ćerki crnogorskog kralja Nikole.

Kralj Aleksandar je vodio računa o Jeleni i njenoj majci sve do tragičnog kraja u Marselju 1934. godine. Od tada brigu o njima preuzeo je princ Pavle.

Kad god sam razmišljao o ovoj vezi, pitao sam se kako je ona mogla da traje pored političara i ondašnjeg beogradskog dvorskog okruženja. Odgovor sam dobio mnogo godina kasnije od nekih očevih prijatelja koji su mi ispričali da je kralj Aleksandar, prilikom povlačenja kroz Albaniju, imao tešku operaciju na prostati. Zbog toga je političarima odgovaralo da provere da li budući kralj može da ima decu.

I te kobne 1934. godine, otac je trebao da svrati do Jelene i njene majke. Sestra će mi docnije pričati kako su ona i njena majka bile u šoku kada su čule šta se desilo u Marselju.

Kad sam šezdesetih godina boravio u Hilandaru, gospodin Đorđe S. Roš me je diskretno podsetio na sestru Jelenu. Tad sam rekao sebi: ona je moja sestra i tu nema šta da se krije i tad sam joj se javio telefonom. To je bio naš prvi kontakt, ali je bio tako prisan kao da smo stari znanci. Ubrzo smo se i videli. Bila je moj gost u Engleskoj, nekoliko meseci.

Jednom prilikom sam hteo da je iznenadim i da je u Atini posetim nenajavljen. Na ulazu u zgradu presreo me je portir i odmah rekao: - Vi mora da ste brat gospođe Jelene Juženidi!
Eto, nas Karađorđeviće možete vrlo lako da prepoznate jer imamo karakteristične crte lica.

Jelena Juženidi ostala je te godine na Oplencu pune dve sedmice. Nažalost, umrla je 19. januara 1998. godine.
I ranije dolazila je u Topolu, krišom, da u kripti crkve Svetog Đorđa zapali sveću na očevom grob.

I. M. Veljkov

Sutra: Kako je počeo srpski raskol