Udajom za princa Andreja, Mici Lou je ostvarila svoj san da dobije titulu kneginje, a raskolnička crkva je dobila mogućnost da naredne dve decenije manipuliše s imenom jednog Karađorđevća

Kralj Petar Karađorđević, moj stariji brat, sahranjen je sredinom novembra 1970. godine u Libretvilu, u manastiru Sveti Sava, bez učešća Srpske pravoslavne crkve i prisustva kraljevskog doma Karađorđevića.

Raskolnici će ovu činjenicu godinama maksimalno zloupotrebljavati. Najviše su zbog ovog napadali mene, a posebno mog sinovca Aleksandra.
Karađorđevići su sedam dana posle kraljeve sahrane, u Londonu, održali pomen. Govor je održao njegov sin Aleksandar. Ali ni ovo nije prošlo bez problema.

Moj sinovac je tada u jednom delu govora izjavio da jugoslovenska kruna uopšte ne zanima. Taj deo njegovog govora nije ostao neprimećen.
Za to vreme u Kaliforniji, Mici Lou je nastavila da kuje svoje planove izdajući se za izvršioca poslednje volje moga brata. Taj navodni testament imala je samo ova dična gospođa i ona se na njega pozivala kako je njoj odgovaralo.
Pošto se na sahranu kralja Petra u Libertvilu pojavio samo princ Andrej, Mici Lou je sve svoje planove usmerila k njemu.

Ona je pokušavala, prilikom ranijih obilazaka brata u Kaliforniji, da upeca mene u njenu mrežu tajnih planova. Kako joj to nije pošlo za rukom, okrenula se ka Andreju.

Andrej je tih dana, inače, bio u velikoj krizi - i emotivnoj i materijalnoj. Potpuno je bio bankrotirao, a u porodici je imao
veliki problem sa suprugom koja je bila alkoholičarka. Kod njega su se stekli svi uslovi da ga Mici Lou obrlati.

Posle Petrove sahrane, njih dvoje su postajali sve bliži jedno drugom. Andrej o tome nije ništa krio. Redovno je pisao, do najsitnijih detalja o njihovoj vezi. I on i ona su znali da ću ja biti otvoren i veliki protivnik te veze, a podrazumeva se i braka.

Naročito je Mici Lou toga bila svesna. Ona je znala kako se ponašala prema meni i mom sinovcu Aleksandru dok je kralj Petar bolovao. Zato je ona postepeno i polako inpregnirala Andreja i ubeđivala ga da je između mene i nje samo trenutni nesporazum i da će ona, kad zvanično postane snaja Karađorđevića, pokazati svoje pravo humano lice.

U jednom pismu Andrej mi je citirao njene reči: "Meni je mnogo žao što me je Tomislav upoznao pod onim uslovima za vreme Petrove bolesti. Srce moje, jad bi ti samo znao kako sam ih ja maltretirala, i njega i Aleksandra . Oni za mene nisu ništa predstavljali, moj svet, život, briga i sve što sam imala bilo je na smrti. Ako Bog da, jednog dana, naročito Tomi, imaće priliku da me barem vidi prirodnu, pa onda neka bude šta bude, samo da me barem vidi onako kakva sam, pa makar to bilo negativno ali istinito".

Andrej je očito doneo odluku da se s njom oženi samo je merkao priliku kako da mi to saopšti. Javio se jednom iz Švajcarske da će me uskoro posetiti s jednom, njemu izuzetno dragom osobom. Ta osoba je bila Mici Lou.
Nisam hteo da se izjašnjavam javno povodom njegove namere da se ženi. Odluku sam prepustio Andreju. On je bio moj brat koga sam oduvek najviše i neizmerno voleo i nisam hteo da se raziđemo zbog njegove privatnosti.
A ona, Mici Lou, svojom udajom za Andreja ostvarila je tako dugo željenu titulu princeze ili kneginje.

Najviše u svemu tome ućarili su raskolnici. Pružena im je mogućnost da još dve decenije manipulišu imenom jednog od Karađorđevića i da za toliko još produže deobu među sveštenicima i vernicima, među srpskim narodom u rasejanju.

Skoro pune tri decenije trajao je sukob zbog raskola, tačnije dvadeset i devet godina. Do pomirenja je došlo na Sretenje 1992. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu. Šest godina je prošlo od tada, ali se posledice dubokih zavada i dalje osećaju.

Sigurno je jedno: da nije došlo do tog pomirenja, to bi bio nenadoknadiv gubitak za Srpsku pravoslavnu crkvu i za srpski narod uopšte.
Međutim, opasnost od novih podela, svađa i deoba, nije prošla. Kako čujem, a imao sam prilike da se u to uverim i lično, prilikom mojih nekoliko boravaka poslednjih godina u Sjedinjenim Državama, neki vodeći sveštenici, koji su rođeni u Americi, imaju bogohulne ideje da stvore američku-pravoslavnu crkvu. Oni koriste trenutno stanje stvari u Vašingtonu i njihov odnos prema srpskom problemu, i misle da će na tom talasu dobiti nekakvu samostalnu crkvu u dijaspori.

Kako se zapadni svet poslednjih godina ponašao prema nama, ne bi me iznenadilo da je i ova ideja iznedrena u nekom podrumu neke obaveštajne službe.

I. M. Veljkov
Sutra: Šta je princ Andrej radio u Moskvi

 

		Narudžbenica Knjiga "Poslednja ispovest kraljevića Tomislava" po ceni od 150 dinara, na 160 strana, bogato ilustrovana sa dosad neobjavljenim fotografijama, može se naručiti na telefon 011/3235-311. Knjiga izlazi iz štampe sredinom avgusta.