Nedavno se u izdanju "Narodne knjige" iz Beograda pojavila knjiga Vesne Radusinović "Muškarci su kao čokolada", pisana u formi ispovedne proze sa dosta intimnih detalja. S dozvolom autorke ove knjige, prenećemo one delove koji su, po našem mišljenju, veoma zanimljivi i koje će publika, verujemo, rado pročitati.

Za te svoje filozofske stavove, kao i za mnoge druge stvari u životu, druga objašnjenja nije tražio, niti je želeo da ima.

Njega ni teorija filma na čuvenoj praškoj Akademiji nije naročito zanimala. Nimalo ga nije bilo briga šta ko misli o tome koliko koji kadar treba da traje. Kad mi je jednom u Pragu Kustin češki profesor gospodin Otokar Vavra, nabrajao značajna imena iz takozvane zlatne generacije češće škole, pogledala sam ga u šoku: "A Kusturica?!"

- On nikada nije bio student. Taj je sam svoj, rođeni genije.

Čak je i tom ocvalom udarniku češće kinematografije i pseudodisidentu bilo jasno da je za Kusturicu Akademija bila samo jedna od inadžijskih priča iz goričkog miljea, glupa škola koju je rešio da završi isključivo iz ličnog ćefa.

I dok su se njegove kolege razuzdano bacale po obećavajuće vrelim noćima Zlatnog grada i na Karlovom mostu s prelepim češkim plavušama dočekivali zore, Kusturica je diplomskim filmom "Gernika" maznuo prvu nagradu na međunarodnom studentskom festivalu u Karlovim Varima i odatle definitivno krenuo u lov na plemenite životinje, zlatne lavove, srebrne medvede, lenstvujući iskljuivo u senci zlatnih palmi i u društvu probrane i dekadentne aristokratije.

Za njega je američki san oduvek predstavljao ogromnu metaforu u kojoj su živeli svi: automobili, Holivud, farmerke, Džon Vejn, hamburgeri i Džeri Luis.

Konačno dodirnuvši taj san, on se izgleda negde nepovratno izgubio. Probudivši se u Americi, zatekao je ekonomsku krizu i gomilu budala, histeričnu Fej Danavej, koja je, da bi ostala perverzno seksi, povadila zdrave zube i stavila veštačke, ali i divnog Tarantina, za čijim je bum-bum filmovima poludeo čitav svet.

Njegovu najiskreniju blagonaklonost u Americi stekao je mlađani poluindijanac Džoni Dep, jer je Kusti, polubalkancu i poluevropljaninu, njegov sirovi talenat i temperament bio prilično blizak. Da ga njegov Džoni nikad nije izdao, pokazala je i spektakularna slavljenička tučnjava u Kanu, kada je Dep u opštoj gužvi kidisao na vlastite telohranitelje sav u krvi braneći svog prijatelja. Džoniju je zato prirodno, prvom postao jasno da je priča "Arizona drim" o propasti američkog sna bila samo Kusturičin štit i odbrana od neminovne propasti vlastite zemlje. To je odmah pokušao da objasni i ostalima, pa su se proslavljene holivudske zvezde koliko-toliko promenile prema neobuzdanom balkanskom divljaku. Fej Danavej je prestala da sikće i histeriše, a čak je i infantilni Džeri Luis prestao da se cereka bez razloga.

U znak zahvalnosti, režiser je glumcima priredio nekoliko osvežavajućih i podužih faza tokom snimanja, a Paulini Poriškovoj je vrlo džentlmenski objasnio da je već oženjen, da ima i sina i kćerku i da bi njihova veza bila tipično neslaganje karaktera: ona večito reklamira parfeme, a on se - iz higijenskih razloga - uvek sa strahom kupa.

Nije Paulina bila jedina koja se bacila na varvarski šarm barbara nježne duše. Za njim su kao omađijane potpuno uzaludno jurcale Izabela Roselini, Vinona Rajder, Šeron Ston i ostale belosvetske lepotice. A on je, potpuno nem i slep za njihove čari, neutešno patio jedino za zemljom koju je voleo i koju je sve izvesnije - gubio.

Shvatio je da domovina i patriotizam nisu ni nacija ni komunizam, nego miris bagrema o koji je njegova majka kačila štrik i sušila veš u dvorištu jednosobnog stana, u kome je živeo sa roditeljima.

sutra: Ludorije Mile Jovović