Ljudi najčešće ne znaju jednu tužnu istinu da članovi dinastija nemaju istinske prijatelje, ili da ih imaju veoma malo. A i to je u velikoj nesrazmeri sa brojem ljudi kojima su okruženi. Za članove dinastija prijateljstvo može biti i vrlo opasno jer lako mogu da potpadnu pod nesrećni uticaj nekog od prijatelja, bez obzira na njegovu iskrenost i odanost. Međutim, usamljenost može biti još i pogubnija. E, taj osećaj nedostatka iskrenih prijatelja i samoće prestao sam da osećam od kad sam se vratio u Srbiju, od kada sam došao ovde u Topolu da pokušam da završim ono što je sa zadužbinom započeo moj deda Petar Prvi Oslobodilac- govorio je princ Tomislav, dok smo se nedavno pozdravljali na vratima Aleksandrove vile na Oplencu.

Ni jednog trenutka nije mi pala na pamet pomisao da je to naš poslednji susret.

U sredu, u 14 sati i 15 minuta dogovorio sam se sa Mićunom Gavrilovićem, direktorom Zadužbine kralja Petra Prvog, da u petak, na današnji dan, sa slikarom Savom Rakočevićem, dođem na Oplenac. Sava je doneo iz Čikaga dve rolne filma sa sahrane kralja Petra Drugog u manastiru Sveti Sava u Libertvilu. Film je neposredno posle sahrane dobio od nekih istaknutih političara iz emigracije.

Princ se odavno radovao tom susretu i prilici da vidi bratovljevu sahranu, na kojoj nije bio jer je u to vreme raskol u srpskoj crkvi u dijaspori bio na vrhuncu. Njih dvojica su se, inače, znali sa Tomislavljevih putovanja po Sjedinjenim Državama i Kanadi.

Baš u vreme tog razgovora kraljević Tomislav Karađorđević otišao je "iza one strane sunca". Pridružio se slavnim precima koji su sebe ugradili u temelje srpstva i Srbije.

- Kako je princ - pitam Mićuna Gavrilovića.

- Loše, vrlo loše - kaže zabrinuto ovaj veliki pregalac.

A pre petnaestak dana, tu na Oplencu, Mićun priča o neverovatnoj borbi princa Tomislava za život. Unutrašnjom snagom uspeo je da demantuje lekare, da "nadživi" sve dijagnoze i lekarska predviđanja. Više od pet godina vodio je bitku protiv raka na prostati. Lekari su ga otpisali još pre nekoliko godina…

Jedno popodne, dok smo razgovarali, javljao se dr Kostić, ugledni stručnjak i prinčev prijatelj još iz detinjstva. Dok su telefonom razmenjivali misli, Tomislav mi je namigivao i dobacivao:
- Joj, što mrzim doktore…

Naravno, princ se šalio.
Sutradan je zvao doktor Petrović sa Vojnomedicinske akademije:
- Gde je moj general, moj prijatelj, moj hirurg. Nikad se nisam bolje osećao, nikad nisam bio zdraviji, fantastično se osećam…- ushićeno je govorio Tomislav.

Nisam mogao da odolim a da ga ne pitam kako živi sa saznanjem da ima rak, šta mu daje snage …
- Sama pomisao da nisam završio gomilu poslova oko Zadužbine moga dede Petra Karađorđevića, oko uređenja Oplenca, ne dozvoljava mi da umrem. Eto, prošle godine sam završio Memoare, i kada su odštampani, shvatio sam da moram da nastavim da pišem… U međuvremenu sam u Engleskoj otkrio mnogo dokumenata koja daju sasvim drugu sliku o našoj novijoj istoriji.

Nešto docnije slično će mi ispričati i Mićun Gavrilović:
- Pun je inicijativa, stalno započinje nove poslove kao da je pred njim bar još pola veka života. Zadužbina kralja Petra Prvog postala je njegova opsesija…

Razgovori sa princom Tomislavom pretvorili su se u njegovu ispovest. Poslednji lekarski nalazi bili su katastrofalni. Počele su metastaze na gotovo svim unutrašnjim organima. Znao sam da nema snage da nastavi rad na Memoarima. Znao je i on, ali nije hteo da prizna, pa je zato insistirao da u ovoj priči razjasni sve što je propustio u svojim sećanjima. Razgovarali smo dva puta dnevno, jednu punu sedmicu: ujutru od 10 do 12 i posle podne od 17 do 19 sati. Ponekad je priča tekla spontano, skačući s teme na temu, a ponekad su sistematski obrađivana pitanja koja su mnogo ranije pripremljena.

Kada bismo govorili o kralju Aleksandru, kod Tomislava se odmah mogla uočiti blaga promena na licu, pa moglo bi se reći i u glasu.

Njegov oštar pogled odmah je postajao blaži, a glas za nijansu tiši i setniji.

Sećao se svih detalja vezanih oko atentata na kralja u Marselju, pa čak i poslednjeg susreta i razgovora sa ocem:

- Početkom jeseni 1934. godine bio sam prilično usamljen. Petar je bio na školovanju u Engleskoj, a Andrej bolestan, pa sam potpuno sam lutao oko dvora. Bilo je još toplo vreme. Nosio sam, sećam se dobro, kratke bele pantalone, majicu i bele cipele. Stajao sam kod jednog žbuna kada sam video da se moj otac pakuje i sprema na put. Tek kada je ušao u automobil, ugledao me i onda je rekao šoferu da ga sačeka. Došao je do mene i rekao mi da ide u Francusku i Englesku i pitao me da li želim da mi donese neki poklon. Odgovorio sam: "Hvala, ne" i dodao: "Želim samo da mi se vratiš".

- Video sam mu suze u očima. Skinuo je naočare, protrljao oči i pomilovao me po glavi. Neki dan posle toga ispričali su mi da je bila neka saobraćajna nesreća i da je moj otac poginuo u automobilu.

Zanimljivo je da se na gotovo svim slikama, porodičnim i javnim, kralj Aleksandar nigde ne smeje. Izuzetak je jedna fotografija na kojoj kralju u krilu sedi njegov srednji sin Tomislav.

Najznačajnija anegdota iz tog perioda opisuje događaj kada je jedna grupa hrvatskih političara bila u audijenciji kod kralja Aleksandra u Belom dvoru. U toku zvaničnih i prilično temperamentnih razgovora, odjednom su se otvorila vrata kraljevog kabineta i kroz njih je proleteo par papuča. Kralj je bio ubeđen da je to Tomislav uradio. Nije prekinuo audijenciju, ali je usput rekao Hrvatima: "Ja imam dva velika problema. Jedan ste vi Hrvati, a drugi je moj sin Tomislav". Inače, sin Tomislav je bio predviđen da bude hrvatski kraljević i zbog toga je i dobio ime po poznatom hrvatskom kralju.

I. M. Veljkov

Sutra: Ko je i kako oteo mrtvog kralja Petra Drugog Karađorđevića