U kafani, u selu Kosanica, 30 i više kilometara iza Pljevalja, na samom kraju sveta, rano ujutro čitaju "Pobjedu". Svrati i poneki još pospani gost iz sela, prozbori koju, popije kafu i zamakne ka stotinjak metara dalekom centru sela u kome je desetak kamenih kuća. I kasnije, kad sunce otskoči "dva konopca" u selu je teško koga sresti na prašnjavom putu.

- Danas je svetac, ne valja raditi - objasniše nam u kafani, prekjuče, baš na Vidovdan, i jedva se složiše da možda i valja raditi, ali samo ako se okupi - moba...

Pred kafanu stiže veliki žuti kamion i iza njega na prikolici još veća građevinska mašina. Iz kamiona iskoči Vule Mijović, vozač građevinskog preduzeća "Zlatibor mehanizacija" iz Užica, a za njim Stojadin Novaković, mašinista užičkih "Puteva". Skoro trčeći obleteše oko kamiona i prikolice, pripremajući se za istovar teške mašine.

Oko njih okupiše se meštani iz kafane.
- Velju, svaka čast Užičanima - prozboriše.

- Dobri ovi vaši radnici, precizni, radni, da smo mi Crnogorci takvi, ma - bili bi Amerikanci - potvrdi i Ljubiša Petrović iz Kosanice.

Za čas posla mašina bi na zemlji i zamače seoskim putem. Domaćini se vratiše u kafanu.
- Bogomi, dobri radnici, gledaj kako trče...
- E, da smo mi taki radnici...

Nedadoše da platimo piće. Kafanom su usporenim ritmom tekle note pesme "Poleće soko sa vite jele, pustio krila do crne zemlje"...

Na drugom kraju Kosanice, Milivoje Petrović, što "ćera 74 godinu", oslonjen na tojagu, sukao je brkove i gledao kako pored njegove kuće od brvana prolaze kamioni. Zamicali su ka vrhu brda i odozgo se vraćali puni zemlje i kamena za podasipanje seoskog puta.
Posedasmo na veliki balvan ispred kuće, stigoše i ostali Petrovići, Krsto, Vladimir, unuci Nenad i Stefan, još neki momci...

- Fala bogu, grade put. Dobri radnici ovi Užičani. Dosta smo i mi radili po Srbiji, kod nas sve ovde ostalo golo, dako nam šta vi Srbijanci pripomognete - prozboriše Petrovići.

Upitaše nas - kako je tamo po Srbiji, ima li suše, da nije sagorela livada...

Zabrinuto zavrteše glavama kad čuše za sušu u Srbiji. Naiđe još jedan kamion i diže prašinu. Stariji Petrovići udubiše se u razgovor.
- Mene ćerali u Hrvatsku da gradim džade, a vidi ovde tek sad nešto popravljaju...

- Mi otišli u četnike sa vašim Dražom, posle dođoše komunisti sve nam oduzeše...
- Sad od kako je došao Milo, ne možemo jagnjad da prodamo.

- Kako ne možeš, ne pričaj...
- Nemojte ljudi o politici - javiše se mlađi Petrovići, ali ih stariji brzo ućutkaše.

Vele za Milova brata da je najbogatiji u Crnoj Gori...
- A da ne bi ti da budeš najbogatiji?

Poustajaše sa balvana.
- Ovde je Milo pobjedio...

- Nije nego Momir u opštini...
- Nemoj slučajno Momira u te vaše knjige da turite...
- Dosta dognaše Srbiju...
- Ko je dogna?

Dole u selu Petrovići su se posle razgovora polako razilazili. Gore na brdu peklo je sunce. Zoran Spasojević, mašinista GP "Zlatibor mehanizacija" u kabini utovarivača jeo je mesni narezak.
- Provre mozak, dođi gore u kabinu da vidiš kako je - kaže.

Dole u selu, sokaci na vrelini opusteše. Između drvenih kuća i drvenih štala pokrivenih daskom, ne osta niko.
- Ja sam ti ovde svaki dan, od sedam ujutro do sedam uveče, ponekad i do mraka. Navale kamioni, ja utovaram zemlju, a zvezda prži li prži. Čeljad vidim na petnaest dana, ostalo vreme crnčim ovde za dinar - ispriča preko zalogaja.

U šali, složi se da je on sada ustvari "na privremenom radu u Crnoj Gori", samo što nigde nema marki i dolara.
- Onomad primili martovsku platu, ja uzeo 2.600 dinara. Terenski dodatak - 13 dinara dnevno. Ovde pivo marka, pa samo danas piva da popijem, uzmi pa izračunaj šta ću kući odneti.

Pristiže i Radneko Gajević, vozač buldožera.
- Je li, odakle ste vi? Ja sam odavde. Vozač JP "Šumarstvo". Imaćemo mi bolje plate samo dok nam malo država ojača. Bilo bi i sada bolje, nego neda ona Olbrajt - reče Radenko i gadno opsova na račun pomenute gospođe.

Na veliki kop pristiže svojim kamionom i Radivoje Laković, vozač u pljevaljskom Rudniku.
- Evo vam po konzerva. Tako mi ovde živimo. I mi i Užičani, od zvezde do zvezde na konzervi.

Posle, dok nas je kamionom vraćao do sela, ispričao nam je da njegove kolege, vozači u Rudniku, mogu mesečno da zarade i 500, 600, pa i do 1000 maraka.
- Ova džada pravljena je 34. godine kad je kralj Aleksandar poginuo.
I ne nađe se otad vladar da nam udari asfalt - ispričaše dole u selu. Na putu ispod sela Stojadin Novaković, mašinista puteva, grejderom je ravnao široki put. Prolazili su meštani, što kolima, što peške i divili se njegovom umeću.

Užičani, vozači i mašinisti iz pljevaljskih sela u bazu u Pljevlja vraćaju se u sumrak. Prespavaju, uzmu konzerve, pa ponovo na seoske puteve na posao.
Ovog leta Užičani će u pljevaljskom kraju nasuti i popraviti 120 kilometara puteva, kaže Milenko Đaldović, šef ekipe "Zlatibor mehanizacija" u Pljevljima.

Tako rade Užičani na privremenom radu u Crnoj Gori. Samo, rekoše na kraju, ako ste mislili na marke i dolare, onda ništa, ovde se radi za ugalj koji posle kamionima stiže u Užice. Da se narod ogreje...

Tekst i foto: Z. Šaponjić