- Tata, molim te, pomozi mi - vrištao je u očaju troipogodišnji Blagoje Pirović iz Velikog Mokrog Luga, gledajući uzdignutih ruku sa dna deset metara dubokog bunara u svetlost na vrhu. Trideset minuta trajala je agonija dečaka, odevenog samo u kratke pantalone, koji je sa dna bunara, u vodi do pojasa, očekivao spas.

Subota, 24. jun, bio je radostan dan u porodici Pirović. Blaško, kako zovu ovog klinca, toga dana vratio sa poslednje, dvomesečne fizioterapije, na koju je išao posle operacije na ruci.

- Kada smo se vratili iz bolnice, Blaško je ostatak dana proveo u igri. Obišao je, kao po običaju, ceo komšiluk, bio čak i na njivi da vidi šta mu njegov omiljeni "drug" i imenjak radi. Svi smo se smejali njegovom bacanju nekog poklopca, s kojim je leteo s kraja na kraj dvorišta - priseća se Slavica, Blaškova majka.

		Kad porastem biću veliki U martu mesecu mali Blagoje je operasao lakat, zbog neprirodnog zarastanja kostiju. Nije mogao da ispravi ručice, ali je njegovo stanje nakon ovog zahtava i terapije mnogo bolje. Veseo i živahan, kao loptica skakuće po terasi ispred ulaza u kuću. Dok se igramo s Blaškom pitamo ga šta će biti kad poraste. Začuđen pogled, kratka stajka u razmišljanju, a onda kao iz topa: "Kad porastem biću veliki i voziću kola, a voziću i kamion kad budem veliki".

Oko 19 sati postavljena je večera za sve ukućane na terasi, a mali Blaško se, da niko nije primetio, izvukao ispod stola i s poklopcom pod miškom uputio kod komšije Radeta Cvetojevića, da se i s njima pozdravi na kraju dana.

- Pokupila sam sudove od večere i kreula do česme da ih operem, kada sam začula krik komšije Radeta - pade dete u bunar! Kako mi je komšija posle ispričao oni su sklonili poklopac s bunara, koji se nalazi ispred same kuće, kako bi zalili povrće u bašti. Preko otvora postavili su nekakvu drvenu gajbicu, da im u bunar ne upadne mačka - priča Slavica.

Ni sama ne zna kako se našla pored bunara, a kada je na dnu videla svog mezimca kako kroz plač zove u pomoć, htela je da skoči za njim. Ubrzo, dolazi i Blagoje Marković, mršavi komšija srednjih godina, jedini koji je mogao da uđe u ovaj bunar, širine tačno 38 santimetra.

- Bio sam u njivi, kada je moj sestrić, gotovo bez glasa, dotrčao i rekao "mali Blaško pao u bunar"! Odmah sam stigao kod komšije Radeta, pozvali smo vatrogasce u pomoć, ali smo se dogovorili da se ja ipak pre njih spustim dole po malog. Blaško je plakao, vrištao, zvao oca i majku da pomognu. Prvo smo pronašli jedno crevo, ali me je bilo strah da prilikom spuštanja ono pukne pa da se survam na dete. Otrčao sam do kuće, pronašao jedan debeo konopac i vratio se. Malo smo raskopali oko bunara kako bi bilo više mesta za prilaz. Vezao sam konopac oko grudi i uz pomoć svih počeo da se spuštam. Jedino što pamtim jeste mali Blaško, koji me podignutih ručica gleda i plače - objašnjava Blagoje.

- Kada sam uhvatio Blaška, držao sam ga na nogama, jer drugačije ne bismo mogli da izađemo. Tada su počeli da nas izvlače i ubrzo smo bili na terasi. Sve je to trajalo nekih pola sata. Ja sam drhatao kao prut, a mali je jecao u naručju majke. Cele noći posle ovoga, od straha, nisam smeo da savijem noge - kaže spasilac troipogodišnjeg deteta.

Slavica nam priča da je mali Blagoje od hladnoće bio potpuno modar.

- Kada sam videla kako ga komšija izvlači nisam znala šta ću od sreće. Bio je skroz modar, sa velikim povredama po leđima, rukama, glavi. Sreća što je pao na noge, inače ne znam... Ma, skratio mi je pola života - kaže Slavica, dok na krilu drži malog Blaška koji se samo smeška.

Blaška su potom odveli u bolnicu, gde je proveo dva dana. Iako je trebao da ostane još koji dan, majka nije izdržala i odvela ga kući na sopstvenu odgovornost.

- Nikakve kreme nisu mu davali, tamo je samo ležao. Ma, bolje će mu biti kući, kada ga premažem kanatrionom sve rane ima da zaraste. Pamtićemo taj 24. jun do kraja života, jer to mu je drugi rođendan - kaže srećna majka.

Gledamo malog Blaška, kako se sa dečjim mobilnim igra. Vidiljive su mi rane po glavi i na rukama, a kada smo ga upitali šta mu je to kaže "pao sam u mrak". Ne voli foto aparat i ponaša se kao da se ništa nije gogodilo. Bosonog trčkara po dvorištu, dok svaki njegov pokret pogledom prate stariji brat Dragutin i sestra Danijela. Krećemo do komšije da pogledamo taj bunar, a Blaško skače majci u krilo.

Posle svega što se dogodilo, komšija je ponovo ozidao bunar, okvir je malo proširen, a preko otvora stoji teški betonski poklopac. Mali Blaško silazi iz majčinog zagrljaja i sramežljivo prilazi bunaru.

- Ajde, kaži mi sad kako su upao u bunar? Jesi li pao preko gajbice, ajde kaži majci - pokušava Slavica da odgonetne misteriju kako je mali završio na dnu ovog bunara.

Blaško samo ponavlja "pao u bunar, pao u bunar.."

- I ne smeš nikad više da ideš sam, jel ti jasno, a ovom bunaru nikad više da nisi prišao! - strogo majka ukorava sina, dok on samo klima glavom.

- Necu više da idem tamo, tamo ima babaroge - kaže na kraju mali Blagoje Pirović, dok prstom pokazuje ka mestu odakle je božjom voljom i uz pomoć komšije izvukao živu glavu.

tekst i foto: Svetomir Marjanović