BEOGRAD - Aca Ranković (29) rođeni je Beograđanin. Najvažnije ciljeve i snove pokušao je da ostvari u svojoj zemlji. Do sada nije uspeo. Prvog posla latio se u 17. godini. Utovarao je kutije sladoleda u "Pekabeline" hladnjače. Ali, osim ponekog besplatnog osveženja "hladišom" ili "rumenkom"u pauzama rada taj posao mu zbog male plate nije doneo "slađi" život.

Slično je bilo i sa poslom manekena, raznosača lekova, čuvara u "Crvenom signalu", prodavca u butiku, fizičkog radnika u pržionici kafe...

- Da bi obezbedili egzistenciju mnogi moji vršnjaci veći deo života proveli su radeći poslove koje ne vole. Trudili su se i odricali mnogo čega, ali zbog stvari koje se ovde dešavaju nisu uspeli. Zbog toga je većina mojih prijatelja digla ruke odavno otišla u inostranstvo. Imam tri druga u Londonu. Jedan je fotograf, drugi vozi autobus, a treći je frizer. Jave se ponekad i kažu da su srećni što lepo mogu da žive od svog rada. To i ja želim, pa ću verovatno uskoro njihovim putem - priča Aca.

Poslednjih meseci radi u trafici u centru grada, štedi pare za vizu i sprema se da se pridruži prijateljima u Londonu. Kaže da mu ne bi bilo lako da ode odavde i seća se nekih vremena, od pre desetak godina, kada su samo od jedne plate roditelji mogli da ga pošalju na more.

- Sada od svoje plate ne mogu da kupim ni jedne farmerke. Ne stidim se rada, i kada odem preko nadam se da ću moći da zaradim dovoljno novca da bih mogao da se vratim za deset godina. Ali, od prve plate sigurno ću kupiti polovnu "bubu", a sledeću ću da potrošim na benzin. Onda ću da sednem u auto i da se vozim po Evropi, da vidim kako se živi u Monaku, Monte Karlu...

Najveća Acina želja je da završi studije fotografije. Još nije pokušao da je ostvari jer, kako kaže, za to mu treba novac koji ovde ne može da zaradi. Za kartu do Londona planira da proda i njegovo najveće bogatstvo, profesionalni fotoaparat "nikon".

- Hrabrost je ostati ovde jer nas sve ubija neizvesnost. U ovoj zemlji ništa nije sigurno, pa ni to da ću moći da se osamostalim i zasnujem porodicu. Mnogi ne mogu da izdrže, pa zato i odlaze. Mislim da mladi ne treba više da daju kredit ovom sistemu jer ih ničim nije zadužio, i zato ne osuđujem nikoga ko je otišao.

Z. Glavonjić