BEOGRAD - Igor Maksimović, dvadesetsedmogodišnji Beograđanin, jedinac oca Milivoja i majke Radmile, apsolvent Poljoprivrednog fakulteta, omiljen je u svom kraju.

Starije komšije iz novobeogradskog bloka 45 vole ga kao svog sina jer je, kako kažu, fin dečko i uvek se javi u prolazu. Pre neko jutro bili su iznenađeni kada im je prvi put od kada ga poznaju dva sata pravio društvo ispred lokalne prodavnice dok su čekali u redu za hleb i mleko.

- Otkad znam za sebe moj otac, koji je odavno u penziji, čeka u redovima. Kupi hleb i mleko, vrati se kući i trijumfalno uđe u moju sobu. Probudi me i kaže: "Ja ovo celog života radim zbog tebe, a ti spavaš do deset sati kao pravi parazit. Mogao bi ponekad da budeš od koristi i da me zameniš." Slušam ga tako godinama i prekjuče sam odlučio da ga poslušam. Hleba sam se dokopao, za mleko sam zakasnio, i u redove se više ne vraćam. Milivoje i njegovi vršnjaci takav život prihvataju kao normalnu stvar i verovatno ne bi znali šta će sa sobom da je drugačije. Neverovatno je na kakva su poniženja navikli i to me strašno nervira - priča Igor.

Otac mu nikada nije davao džeparac jer smatra da svaka punoletna osoba treba da brine sama o sebi. Glavni argumenti su mu da je njemu bilo još teže kada je bio Igorovih godina, pa je kao dete sa sela došao u grad, uspeo da stekne posao u društvenoj firmi, stan u Beogradu i zaradio penziju.

Da bi mogao da završi fakultet Igor već osam godina radi razne poslove i uporedo studira. Trenutno za sto maraka mesečno "fizikališe" u jednoj beogradskoj firmi.

- Moj otac smatra da i ja treba da se mučim kao on u mladosti. Mnogo puta mi je rekao da treba da idem, ako mi se ne sviđa u u njegovom stanu. Otišao bih odavno, ali nemam gde. Ponekad mi se čini da me ne gleda kao sina, već kao nekog stranca. Majka ga podržava u svemu. Zbog takvog odnosa roditelja prema meni mnoge večeri proveo sam usamljen i sa gorčinom u srcu.

O politici se u kući Maksimovića retko priča. Roditelji i na tu temu imaju stav suprotan Igorovom, pa se svaka priča o tome završi svađom.

- Pitam se da li sam kriv zbog toga što se ne slažemo. Trudim se, ali ne ide. Pored svih gluposti koje se ovde dešavaju, još mi roditelji otežavaju život. Voleo bih da je ovo samo ružan san, ili da odem bilo gde, daleko od svega, pa da se za deset godina vratim u neki bolji život.

Z. G.