Do devedesete u potrazi za boljim životom iz Srbije, odnosno još tadašnje Jugoslavije odlazili su uglavnom radnici i ljudi nižeg obrazovanja i najčešće iz manjih mesta i sela. U deceniji ratova i "ničim izazvanih sankcija", otišlo je, mnogi će reći, sve što je vredelo iz ove zemlje. Nije baš tako, ali je činjenica da ovih poslednjih desetak godina odlaze mladi i odlaze stručnjaci i to uglavnom iz Beograda.

Nezvanični podaci pominju brojku od 300.000 mladih ljudi. Najveći broj iseljenih je u najboljim godinama, između 25 i 40 godina starosti ili mladosti. Najviše stručnjaka, intelektualaca i umetnika odlazi upravo sada, u ovom poslednjem iseljeničkom talasu, posle bombardovanja i to, što je zanimljivo, odlaze ljudi koji ovde i nisu živeli tako loše, ili smo možda mi pogubili kriterijume o tome šta je normalan život.

		Nema podataka Podataka o broju novinara koji su u ovih deset godina otišli definitivno ili na duže iz zemlje nema ni u Nezavisnom ni u zavisnom Udruženju novinara Srbije. Verovatno je takvih koji su otišli ipak tako malo da se tom brojkom ne vredi ni baviti. Ili su možda novinari sami po sebi tako beznačajni?

Baš to, o normalnom životu, pričao mi je, kad je poslednji put bio ovde pre dve godine, Ivan, moj kolega iz jedne bivše informativne kuće.

- Ako ti je dovoljan jedan normalan, sređen, bezbedan i pomalo dosadan život - to ćeš imati u Vankuveru. Sve je jednostavno, dostupno, lako se živi, bez nekih preteranih uzbuđenja i senzacija, samo treba imati posao. Pristojno može da se živi i od jedne plate, a sa dve je super. On i žena su u ovoj drugoj kategoriji. O povratku ni primisli, a novinarstvo je za njega završena priča.

Vesna je sa novinarskom stipendijom jedne od agresorskih država otišla u tu istu državu dve nedelje pred bombardovanje. Otišla je na mesec dana i ostala. U malom gradu, kako kaže, najdosadnijem u Americi, radi kao novinar lokalnog lista i živi onako kako ovde nikako ne bi mogla.

Marina i Ivan su pre dve i po godine, pred jednu Novu godinu, spakovali kofere i otišli u Prag. Sve se lepo završilo za njih tamo, naravno, ne i za nas ovde. Ivan čak radi kao novinar u dosta žestokoj i nemilosrdnoj konkurenciji jedne, kako bi neki ovde rekli, belosvetske redakcije. Marina je u drugim vodama, ali se ne žali, naprotiv.

I Sandra je tako pred jednu Novu godinu otišla (iz ove iste redakcije), kao malo kod drugarice, malo da proba da ostane, i to malo sad je već godinu i po dana. Ovde je, sećamo se svi, tada kad je otišla, bilo već nepodnošljivo (kazne po Zakonu o informisanju, prozivke tipa "strani plaćenici i domaći izdajnici", zatvorenost izvora informisanja, uskraćivanje akreditacija, a plate nema pa opet nema...).

Sada je još gore nego tada, ali Sandra to ne mora ni da zna, u Njujorku je sasvim zadovoljna.

O prvoj maloj koloniji srpskih novinara u Banjaluci, o navali ovdašnjih kolega na crnogorske redakcije, o svakodnevnim mimoilaženjima pripadnika sedme sile sa ovih prostora na aerodromu u Budimpešti, koji je postao glavna raskrsnica za otići i ostati, o svemu tome, nekom drugom prilikom.

M. Vojinović