Bio je vreli junski dan u Rimu. Petnaestogodišnja Emanuela Orlandi, koja je živela s roditeljima u vatikanskoj državi, pripremala se za odlazak u školu. Lepa devojčica duge, crne kose uzela je torbu i pozdravila se s porodicom. U farmerkama, patikama i beloj majici maše s osmehom i zatvara vrata za sobom. To je bio poslednji put da je porodica Orlandi videla Emanuelu.

Od tog 22. juna pre sedamnaest godina devojka je nestala bez traga. Ona je 1983. godine oteta na putu do škole kao zalog za oslobađanje Ali Agdže, atentatora na Papu, koji je tada već odsedeo dve godine u zatvoru.

Međutim, iako se čak i papa Jovan Pavle Drugi lično javno zalagao za oslobađanje devojčice, svi napori ostali su bezuspešni. Nestanak devojčice postao je najmisteriozniji kriminalni slučaj u Italiji. Dosije ovog zločina nikada nije zatvoren.

Porodica Orlandi zna da postoje ljudi koji su apsolutno u stanju da rasvetle zagonetku Emanuelinog nestanka, ali ćute. Najbliži rođaci smatraju da je Ali Agdža, atentator na Papu, ključna osoba. On je za vreme odsluženja devetnaestogodišnje kazne zatvora uvek nanovo pominjao slučaj Emanuele, ali nikada nije otkrio ni najmanju pojedinost.

Sada, pošto je Agdža pomilovan i proteran u Tursku, Emanuelin otac, Erkole Orlandi smatra: "Uslovi za oslobađanje moje ćerke su ispunjeni". Pre nekoliko dana, penzionisani stražar u Vatikanu javno je u italijanskom dnevnom listu "Republika" pozvao Agdžu da konačno kaže sve što zna. On moli da posle sedamnaest strašnih godina konačno dobije odgovore na svoja pitanja. Uverenje Orlandinog oca da bi Agdža mogao da mu pruži ključne informacije zasniva se na jednom listu papira ispisanog štampanim slovima na čijem se dnu nalazi Agdžin potpis.

Ovaj list poslat je septembra 1997. godine porodici pod uslovom da apsolutno nikome ne govori o njegovom sadržaju. "Ovo pismo mora ostati naša apsolutna tajna, niko ne sme da sazna šta piše u njemu", napisao je tada atentator.

Otac se sve do Agdžinog pomilovanja držao ovog obećanja, jer je u pismu dobio vest, koja je potvrdila osećanje koja ga je držalo proteklih sedamnaest godina očajničkog čekanja: "Budite mirni, Emanuela je živa, dobro joj je i ništa joj ne nedostaje. Samo je pitanje vremena kada će se vratiti kući, imajte samo još malo strpljenja".

Otac se grčevito držao sadržaja ovog pisma ne obazirući se na mnoštvo glasina koje su kolale posle Emanuelinog nestanka. "Sada sam obelodanio sadržaj samo zato da bih podsetio Agdžu na njegovo obećanje", uverava Orlandi. Agdža je u pismu još rekao: "Kunem se da je Emanuelin psihički i fizički integritet apsolutno očuvan". Ovo tvrdnja navodi oca na uverenje da Agdža sada, posle svog oslobađanja, može da izvrši pritisak na otmičare. "Sada je kucnuo čas", kaže Orlandi u nadi da će njegov apel stići do ušiju Agdže, koji je sada zatočen u turskom zatvoru.

Porodica se sedamnaest godina nadala da će jednom opet zagrliti Emanuelu. Porodica je preživela neuspeh vatikanske diplomatije kada čak ni papin apel za oslobađanje nije urodio plodom. Bila je svedok nemoći policije, koja nije zabeležila nikakav napredak u istrazi. Živela je u strahu da je Manuela upala u moćni žrvanj terorista s jedne i crkve s druge strane.

Porodica nije dobila nikakve odgovore, živela je samo od očajničke nade da je Emanuela ipak još u životu. Sedamnaest godina preživljavala je tragediju u kojoj su osećala potpuno nemoćnom. Sada se odlučila da preduzme nešto, čak i ako preti opasnost da će se susresti sa tridesetdvogodišnjakinjom, u kojoj teško mogu da pronađu devojčicu čiju su sliku sačuvali u svojim srcima.

MVP