Pre petnaest godina, kolekcionar antikviteta Džems Alen iz Atlante, slučajno je naleteo na strašno otkriće. U jednom starom pisaćem stolu pronašao je razglednicu sa snimkom događaja iz leta 1915. godine. To su zapravo bile fotografije linčovanja jevrejskog radnika Lea Franka, koga je zbog ubistva deteta osudio jedan provizorni sud.

Međutim, ubrzo posle toga dvadesetak nemaskiranih ljudi, među kojima nekoliko "najpoštovanijih" građana njegovog rodnog grada Marijeta u Džordžiji, silom su ga izvukli iz zatvora i obesili u šumi. Ovaj događaj koji je u isto vreme označio jačanje kju-kluks-klana obeležio je mesni fotograf. Samozadovoljna rulja pozirala je u pobedničkom raspoloženju pred žrtvom, koja je kao ulovljena divljač obešena na jednu granu.

Ubrzo posle pomenutog događaja, ove fotografije počele su da se prodaju kao zvanične poštanske razglednice i još su se mnogo godina kasnije mogle naručiti poštom. "Nisam mogao da verujem svojim očima", kaže Alen, "nisam hteo da verujem da se tako nešto ikada moglo dogoditi u ovoj zemlji. Ali, tri godine kasnije, pronašao sam drugu fotografiju i od tog trenutka počela su moja istraživanja".

Danas Alenova zbirka obuhvata 130 ovakvih fotografija - suvenira, a nejasna slutnja postala je izvesnost: fotografije ubistva Lea Franka samo su jedan primer potisnutog istorijskog fenomena "fotografije linčovanja". Alenove fotografije izložene su u Njujorškom društvu za istoriju.

Na skoro 100 izloženih razglednica koje datiraju od 1870. do pedesetih godina ovog veka, na dramatičan i zbunjujući način prikazano je jedno od najmračnijih poglavlja američke istorije. Ljudski zavežljaji vise s mostova, krošnji, uličnih svetiljki, pri čemu su žrtve za života često bile zlostavljane i sakaćene, dok su leševi javno spaljivani.

Ono što najviše šokira na ovim slikama je narodno veselje na mestu događaja. Mnoge spontane "akcije kažnjavanja" nisu se odvijale pred tajnim sudom, već u sred dana na glavnim trgovima. Spektakl je privlačio mnoge porodice i društva u najdublju provinciju. Često se okupljala cela seoska zajednica da bi prisustvovala "crnačkom roštilju", kako su cinično nazvana javna spaljivanja.

Pri tom se obavezno čulo škljocanje fotoaparata. Suveniri su bili vrlo popularni, pa su neretko osakaćene žrtve na licu mesta iseckane na komade koji su preprodavani kao "uspomena".

Kad je saznao za postojanje ovih fotografija, Alen je širom Amerike tražio arhive koji bi ih možda čuvali. Ali, nije postojao nijedan. Prosečni Amerikanac, odnosno većina nije dakle nikada imala mogućnost da vidi tu vrstu fotografija.

Upadljivo je da da je ovaj mali njujorški muzej privukao veliku pažnju ovom izložbom, iako je konzervativna štampa nije pomenula nijednom rečju. Na severu SAD dan danas važi mišljenje da su rasizam i linčovanja bili problem juga. Da je izjava Malkolma Iksa da je "jug" sve što se nalazi južno od Kanade bila istina, dokazuju mnoge izložene fotografije, kao na primer crnog radnika Vila Džemsa, koga je 1907. linčovala razjarena rulja u Kairu, u američkoj državi Ilinois. Zatim je jedan konj vukao kroz grad njegov leš koji su "uzorni građani" naposletku spalili. Prema pisanju "Njujork tajmsa", pogubljenju je prisustvovalo skoro 10.000 gledalaca.

Alen i njegovi savetnici su u toku priprema za izložbu strogo vodili računa da sakupljeni materijal predstave bez faktičkih ili formalnih nejasnoća da niko ne bi mogao da iskoristi to kao izgovor da zataška ovu temu. Ćutanje konzervativaca dovoljan je dokaz da izložba dira u bolnu tačku američke istorije. Uskoro će se izložba preseliti u Alenov rodni grad Atlantu u Džordžiji. "Reakcije se još ne mogu sagledati", kaže Alen, "ne očekujemo fizičke napade, ali smo spremni na to".

Prir. MVP