Obnova zemlje posle bombardovanja u proteklih godinu dana faktički je finansirana na teret plata i penzija. To ne bi bio problem da je neko pitao građane da li žele da budu solidarni i da li žele da im plate budu 50 maraka, da žive kao u najnerazvijenijim zemljama Afrike ili Severne Koreje.

Još manje su pitani da li hoće da se obnova zemlje finansira preko inflacije, pošto je to bio drugi glavni izvor prikupljanja sredstava, a ceh su, naravno, platili građani.

Tako godinu dana obnove, posle sprovedene prve dve faze, vidi Mlađan Dinkić, koordinator G17, koji u vezi s najavljenom, trećom fazom obnove zemlje, kaže:

- To što zovu "pokretanje industrijske proizvodnje, privrednog razvoja i izgradnju 10.000 stanova", to je neostvarivo, plod mašte. Tragično je što se država ponosi ciljem da do 2010. izgradi 100.000 stanova, kada je samo do pre desetak godina godina taj cilj ispunjavan za samo dve godine.

		Kineski kredit Kreditni aranžman koji su srpska i kineska vlada sklopile u decembru prošle godine obavijen je velom tajne, jer nikada nisu saopšteni svi detalji tog aranžmana. Izvesno je, kaže Mlađan Dinkić, da se radi o robi i novcu u vrednosti od 300 miliona dolara, od čega je deo namenjen obnovi. Srpska vlada nije u stanju da obezbedi novac za vraćanje tog duga, jer su se državne rezerve u proteklih pet godina kretale od 120 miliona do 300 miliona dolara, tako da jedino može da ponudi konverziju potraživanja u vlasništvo nad srpskim preduzećima. Nad, recimo, telekomunikacijama, ili delovima EPS-a, a mi samo možemo da naslućujemo šta bi bio interes novih gazda - da ih trajno koriste ili preprodaju.

On smatra da Vlada tako projektuje dalju stagnaciju privrede i ne očekuje prestanak međunarodne izolacije. - A, ako je tako, dodaje, crno nam se piše.

Razvoj, tvrdi Dinkić, nije moguć "osloncem na sopstvene snage", pošto je naša privreda nekonkurentna i tehnološki zaostala. Ukidanje sankcija bi bio samo potreban, ali ne i dovoljan uslov za pokretanje privrednog razvoja, dok bi samo ulazak stranog kapitala za to mogao biti - dovoljan uslov.

- Ova vlast ne može da obezbedi taj scenario jer je režim izolovan od sveta, pa pokušava da nas zaseni "poduhvatima" kojima su se Evropljani divili krajem 19. i početkom ovoga veka. Nama bi trebalo najmanje 40 godina da "s osloncem na sopstvene snage" uzdignemo proizvodnju koju smo imali 89. godine. Industrijska proizvodnja u Srbiji će, zbog loše ekonomske politike, izolacije i nedostatka finansija, i dalje samo "bauljati po dnu provalije".

Domaćoj javnosti su uskraćeni zvanični, zbirni podaci o tome koliko je stvarno sredstava uloženo u podizanje objekata i infrastrukture u proteklih godinu dana, odakle su sredstva uzeta, kako se njima rukovalo. Sve što se u vezi toga moglo saznati bilo je nepotpuno, cifre su više skrivale i zamagljivale, nego što su pokazivale, mada se mora priznati da se o radovima i obnovi neprestano pričalo. Recimo, gotovo ništa ne govori podatak koji je nedavno izneo predsednik srpske vlade kako je vrednost ugovorenih radova za prvu i drugu fazu obnove iznosi 3,5 milijardi dinara. Dinara, iz kog perioda, koliko je tog trenutka vredela marka? Ili, šta je sve od ugovorenog završeno, koliko je koštalo, a koliko su u tome "učestvovale" dnevnice solidarnosti, nove emisije dinara, šta je, recimo, s dugovima građevinarima...

Zbog toga su nedavno stručnjaci G17 uradili detaljan elaborat o štetama, direktnim i indirektnim, nanetim NATO bombardovanjem, kao i stvarnim vrednostima radova koji su obavljeni u proteklih godinu dana. Pre toga su objavili procenu da ukupna šteta iznosi oko 30 milijardi dolara, što je za 70 milijardi manje nego što je procenila Vlada Srbije, koja tu svoju računicu, nažalost, nikada nije argumentovala.

U pomenutom elaboratu nezavisnih ekonomista stoji da je za proteklih godinu dana u Srbiji sanirano pet odsto direktno nanetih šteta, koje se procenjuju na 4,1 milijardu dolara, a bez Kosova 3,8 milijardi. To iznosi 191 milion dolara i ukoliko bi se obnova zemlje odvijala istim tempom kao do sada, Srbiji bi trebalo 19 godina da samo popravi i podigne porušeno.

A evo šta je prema tim nalazima stvarno urađeno.

		Ceh Od dnevnica solidarnosti koje izdvajaju zaposleni i penzioneri u proteklih godinu dana prikupljeno je oko 70 miliona dolara, što je trećina sredstava utrošenih za obnovu. Od tzv. inflatornog poreza, štampanjem novca bez pokrića, ubrano je ukupno još 186 miliona dolara (a to je obezvredilo plate za novih 34 odsto), mada ceo taj iznos nije utrošen u obnovu.

Nesumnjivo najbolji rezultati su postignuti u elektroprivredi, gde su sanacije počele još u vreme kada su padale bombe. Obnovljeno je čak 15,5 odsto porušenih i oštećenih kapaciteta i prema mišljenju Srboljuba Antića, jednog od autora pomenutog elaborata, našim stručnjacima treba skinuti kapu. Pohvalu, smatra on, posebno zaslužuje domaća elektroindustrija, koja je ispunila gotovo sve ono što je od nje tražio EPS. Na taj način, kao i uvozom pet polovnih transformatora, "koji sasvim vrše posao", sanirana je prenosna veza tako da struja stiže u sve delove Srbije. Što se tiče ukupne industrije, za godinu dana je obnovljeno ili popravljeno tek tri odsto od ukupnih šteta.

U javnosti se najviše govori o popravci i izgradnji mostova, pa se stiče utisak da se tu postignuti neki spektakularni, takoreći nedostižni rezultati. Podaci, međutim, govore da je sanirano tek 10,4 odsto šteta i da je izgradnja i obnova mostova i nadvožnjaka stajala 31,6 miliona dolara. Potpuno je obnovljeno 35 manjih mostova, dok je pet većih samo delimično sanirano. I to kako? Dinkić tvrdi da je za relativno malo para postignut relativno veliki političko-marketinški rezultat, jer nije trajno obnovljen ni jedan veći most na Dunavu, da je zbog ubrzanih rokova gradnja bila nesolidna i da je korišćen jeftin materijal, što će poskupeti njihovo održavanje, a ponegde čak dostići i sumu utrošenu za gradu. On navodi da je umesto Žeželjevog mosta postavljen montažno-demontažni, čija je metalna konstrukcija izvučena iz niškog MIN-a gde je godinama ležao u državnoj rezervi. Zbog toga kaže:
- Ne mogu da se pomirim sa pokušajima vlasti da otvaranje demodiranih ćuprija po Srbiji proglašava za nešto čemu bi Srbi na početku 21. veka trebalo da aplaudiraju, dok se drugi narodi oduševljavaju dostignućima u oblasti globalne telekomunikacije, Internetom, biotehnologijom...

Milica Dapčević