[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja, 18. jun 2000.

 
 
[an error occurred while processing this directive]
 

rubrike

politika

društvo

ekonomija

svet

hronika

reportaža

kultura

sport

feljton

intervju

slobodno vreme

   
 

video galerija

[an error occurred while processing this directive]


Glavni meni:
 -vesti dana
 -arhiva
 -vaša pisma
 -istorijat
 -redakcija
 -kontakt Kako da koristim ovaj sajt? Pošaljite nam pismo... Vesti dana Arhiva Vaša pisma Istorijat našeg lista Redakcija Stupite u kontakt sa nama


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA


17. Jun 2000 17:00 (GMT+01:00)

  Zašto srpska opozicija ne može da se ujedini

 

Ratko Božović, profesor

Lakoća negacije

Ako ostavimo po strani već dosadnu priču o liderskom samoljubstvu i bezrazložnom gloženju oko prvenstva u vlasti pre nego što je i bilo izgledno da je osvoje, čini mi se da javni iskazi o opoziciji pate od netolerantnih reakcija i lakoće negacije. Ponovo su prisutne po zlu poznate manihejske podele na dobre i rđave momke. Ponovo je u igri isključivost i navijanje. Pripadnicima umorne i umorene opozicije teško pada i najmanje neslaganje opozicionih lidera.

Potpuna saglasnost u svemu i svakom trenutku ipak ne bi bila ni prirodna ni mogućna , ma koliko ona bila poželjna. U režimskim medijima se izgleda dokazuje vođina ideja da opozicija i ne postoji. Opozicija očigledno nema osmišljenu i saglasnu strategiju suprotstavljanja režimu koji je tvrđava nasilja. Istraživanja pokazuju da je preko 60 odsto građana za promenu vlasti u Srbiji, a sva ta ogromna energija je blokirana. Razumevanje za tu apsurdnu poziciju srpske alternative moglo bi se odgonetnuti u opipljivoj činjenici da je režim spreman na sve, a opozicija, s velikim razlogom, ipak nije.

Slobodan Rakitić, književnik

Izbori kao lek

Utisak o preteranoj razjedinjenosti opozicije stiče se i zato što opozicija sve što radi, radi otvoreno, dok u vladajućim strankama vlada konspiracija. Svedoci smo nedemokratskih i nedozvoljenih postupaka režima na političkoj sceni. Oni ne zavise od toga da li je opozicija organizaciono objedinjena ili ne. Jedina razlika je u tome što bi u prvom slučaju predstavljala jednu, samim tim i veću metu, kao što je to sada pokret Otpor. Isto kao i u čitavom njenom radu, i na planu ujedinjavanja opozicije, pored prirodnog i negativnog uticaja vladajućih stranaka, ne pomaže ni strani faktor, koji se neprestano zalaže za kontradiktorna rešenja, pružajući pomoć opozicionim strankama izgleda u obrnutoj srazmeri sa njihovom veličinom i podrškom u narodu. Problem prekomernog broja stranaka evidentno postoji, kao i nasleđe izvesnih teških grešaka koje su počinjene u redovima velikih opozicionih stranaka u proteklih nekoliko godina. Najbolji lek za to su izbori. U našem današnjem slučaju, imam utisak da nije porazno ako opozicija bude na parlamentarne izbore izašla u dve kolone.

Kosta Čavoški, profesor

Mirenje s porazom

Prvi razlog - zašto srpska opozicija ne može da se ujedini, jeste što sve stranke koje se deklarišu kao opozicione to uistinu nisu. Činjenica je da su SPO i Nova demokratija bili u koaliciji s SPS-om, kao i da su izbačene iz te koalicije kada Slobodanu Miloševiću nisu bile potrebne. Nije zato neobično da se sa takvim strankama ne može postići opoziciono jedinstvo. Drugi problem je stav prema izbornim uslovima koje nameće Slobodan Milošević. Najveći broj stranaka iz redova opozicije unapred pristaje na sve što Milošević nameće, i time se zapravo unapred miri sa svojim izbornim porazom a Miloševićevom pobedom. Takvu taktiku prave opozicione stranke ne mogu da prihvate. Konačno bar dve opozicione stranke su na vlasti u većim gradovima što im pruža priliku da ubiraju značajne prihode. To ih nažalost navodi da nisu dovoljno radikalne u borbi protiv Slobodana Miloševića, er ne žele da izgube te zavidne prihode, koji im naročito u Beogradu redovno pritiču. To naročito važi za SPO iako ni DS nije nedužna.

Petar Krivokuća,

Loše procene

Valjda je svima jasno zašto opozicija ne može da se ujedini. Permanentno dozvoljavaju sebi da imaju lošu procenu , osim toga u mnogim strankama ima ubačenih ljudi od strane vlasti, koji rovare. Dakle , najveći problem je u samim ljudima. Neminovnost su posledice koje imamo. Najveće zlo koje se pojavilo na opozicionoj sceni je Vuk Drašković, - ucenjen, korumpiran i pre svega ubačen u opoziciju sa jasnim zadacima. Nisam ostrašćen , to je moje mišljenje. Vuk treba da bude odstranjen iz opozicije. Pojedini ljudi, kao on su zavaravali i same stranke i narod, praveći klovnove i od stranaka i od birača.

Marija Bogdanović, profesor

Novi ljudi za nove ideje

Mislim da je to gotovo suvišno pitanje s obzirom kakvi smo mi kao narod i koje sve karakteristike imamo. U svakom slučaju ako ozbiljno razmislimo, mislim da su oni uložili u ovih skoro deset godina ogroman trud da nešto učine i svako se od njih smatra prvoborcem, međutim očigledno da u tom pokušaju da zajednički nastupe nisu uspeli da usaglase svoje interese, a svaka od tih partija, pre svega lidera ima neke svoje interese i to usklađivanje ide veoma teško a nisu u stanju da se posle toliko vremena ipak povuku i ustupe mesto ljudima koji bi se lakše dogovorili i koji bi imali manje lične ambicije i gde te lične ambicije ne bi izbijale u prvi plan. Tako da sve postaje krajnje neizvesno i dolazimo u stvari u neko početno stanje gde se očigledno zahtevaju neke nove snage, neke nove ideje .

Aleksandra Joksimović, profesor

Različiti interesi

Ne vidim razlog za takvo pitanje, u ovom trenutku, s obzirom da je opozicija ujedinjena. Mi trenutno imamo jedan širok spektar opozicionih stranaka koje su ujedinjene, tako da ne vidim razloge za to pitanje, samo zbog toga što je jedna jedina stranka izuzela svoj stav. U prošlosti je dolazilo do različitih interesa stranaka, i različitih pogleda oko obaranja režima Slobodana Miloševića, ali ipak se težilo ujedinjenju. S druge strane, može da se postavi pitanje ko je bio prava opozicija a ko nije, jer je svima jasno da su uvek postojali izaslanici Slobodana Miloševića koji su vršljali po strankama.

Čedomir Čupić, profesor

Lične kalkulacije

Mnogi sadašnji opozicioni lideri podržali su partijski puč Slobodana Miloševića, smatrajući da sa njim otpočinje oslobađanje i povratak srpskog bića sebi , svojoj tradiciji , izvlačenju iz internacionalističkih komunističkih zavera, koje su ga odrodile i vodile prema potpunom etničkom i verskom obezličenju. Još jedan razlog zašto opozicija ne može da se ujedini proizlazi iz činjenice da je ona nastala i bila vođena od ljudi koji su u različitim periodima pripadali komunističkom pokretu i imali različite učinke u njemu, kao i različita iskustva i sudbine.

U nekim od novoformiranih stranaka krenuli su ruku pod ruku dojučerašnja žrtva i njen dželat, praćeni i doušnik, potvrđeni borac za slobodu i demokratiju i zlotvor. To je i jedan od razloga što se opozicija nije mogla na početku programski , organizaciono, vrednosno, orijentisati i stabilizovati. One koji ni sada ne mogu da se dogovore oko jedne jedine stvari, a to je odupiranje ovome zlu, ne interesuje nikakva opšta stvar, opšta korist i opšte dobro, već samo lična kalkulacija.

Slavica Jovović


vesti po rubrikama

^politika

15:15h Paradiplomatska predstavništva na Kosovu i Metohiji
15:30h Kfor zabranio Srbima da na verski praznik obiđu groblje
15:45h Podgorica: Posle atentata na šefa SPO promene u SDB Crne Gore
16:00h Vuk Drašković dva dana posle atentata oporavlja se u Budvi
16:15h U SPO -u očekuju povratak predsednika
16:30h Glavni odbor DHSS odlučio: Panić počasni predsednik
16:50h Ko je ovaj čovek: Ognjen Pribićević
17:00h

Zašto srpska opozicija ne može da se ujedini

23:29h U Budvi nastavljena potera za još jednim počiniocem
23:32h Otpor: Sprdanje Ivana Markovića
     


     


FastCounter by LinkExchange