[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Petak, 16. jun 2000.

 
 
[an error occurred while processing this directive]
 

rubrike

politika

društvo

ekonomija

svet

hronika

reportaža

kultura

sport

feljton

intervju

slobodno vreme

   
 

video galerija

[an error occurred while processing this directive]


Glavni meni:
 -vesti dana
 -arhiva
 -vaša pisma
 -istorijat
 -redakcija
 -kontakt Kako da koristim ovaj sajt? Pošaljite nam pismo... Vesti dana Arhiva Vaša pisma Istorijat našeg lista Redakcija Stupite u kontakt sa nama


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA


15. Jun 2000 17:01 (GMT+01:00)

Reporter "Glasa javnosti" na času u Srpskoj školi u Torontu

Lišće je zeleno i grin

Da se srpski ne zaboravi. Ministarstvo za obrazovanje Vlade Srbije nije se interesovalo za rad pedesetak srpskih škola u Torontu

Učionica ovalnog oblika, išarana kao da se obeležava neki praznik. Subota, jun ove, 2000. Na zidovima nema ničijeg portreta. Na sredini velika tabla, stolice su tu, ali složene sa strane, ako budu potrebne. Dvadesetak devojčica i dečaka, od osam do dvanaest godina, sede na jarko plavom tepisonu i pokušavaju da se umire.

Na stolu veliki, plavi, registar razreda: Ontario, Ministarstvo za obrazovanje, Internacionalna škola jezika, Srpsko odeljenje, Islington, instruktor Zorica Vukosavljević.

- Imam u vas veliko poverenje, ali ako vas molim da govorite srpski, jer vam je to prvi (tako u Kanadi zovu maternji) jezik, onda molim, pričajte na srpskom - ljuti se učiteljica Zorica na svoje đake, što među sobom govore engleski.

Sofija, Marko, Tamara, Aleksandar, Nikola… čekaju da počne nastava iz poznavanja prirode, u srpskoj dopunskoj školi. radnim danom idu u drugi, treći ili četvrti razred redovne škole, naravno na engleskom. Subotom se, uz pomoć učiteljice Zorice i roditeljskog truda da ih odvoze i iz udaljenih bulevara, bore protiv zaborava svog jezika, svoje istorije i svog porekla.

- U Toronto sam došla u januaru 1993. Te i naredne godine, kad su naši ljudi stizali u talasima, dnevno je u ovu školu, u Islingtonu, dolazilo desetoro dece da se upiše u redovnu školu. Najpre sam bila nezvanični, pa zvanični prevodilac, jer deca nisu znala engleski, a i mnogi roditelji. Školske vlasti su u tom periodu organizovale poseban program za decu srpske nacionalnosti, u kome je engleski bio drugi jezik.

Zorica je defektolog. Zajedno s grupom roditelja skupila je potreban broj potpisa, kako nalažu propisi, uputila Ministarstvu za obrazovanje, uz program koji je sačinila sa jednim kolegom. Tako je počela da radi dopunska škola na srpskom jeziku. Svake subote, dva i po časa.

- Tih godina bilo je po desetoro naše dece u svakom razredu , jer u ovom kraju se nastanilo mnogo naših ljudi. Najpre smo otvorili jedno, pa dva, pa tri odeljenja, samo u ovoj školi - kaže gospođa Zorica i dodaje da su mališani tako mogli d ublaže svoje traume, jer subotom sebi slične vršnjake mogu da sretnu samo ovde.

Kinder jaje

U kanadskom proizvodu ove omame za decu ima i jedan obavezni dodatak - štampano upozorenje odraslima da ovalnu plastičnu kutijicu ne daju deci mlađoj od tri godine "da ne bi progutala ili udahnula sitne komadiće". Uputstvo je štampano na tridesetak jezika, a među njima i na srpskoj ćirilici.

- Kad sam došla još nisu postojale srpske škole, sem onih koje su vezane uz Pravoslavnu crkvu, a sad ih samo u Torontu ima preko pedeset i sve rade po istom programu. Svi troškovi padaju na teret Ministarstva obrazovanja provincije Ontario - kaže gospođa Zorica.

U drugoj učinioci, u školi u Islingtonu, je "školica" odeljenje za mališane koji još nisu pošli u redovnu školu. Učiteljica Mirjana Borković, pokušava da uvede reda među klince od četiri do šest godina. Sede na podu, govore svi uglas, igraju se, ali pristaju i da se umire.

- U razredu ih je trideset, to je uslov da se formira odeljenje. Među sobom govore srpski, jer se tako govori u kući, a u redovnu školu polaze sa šest godina. Što su manji, to bolje govore naš jezik - kaže

Mira, kako je zovu mališani, a zatim im čita bajku o drvetu.
- Koje je boje lišće? - pita ih.

Svi znaju da je u pitanju zelena, samo se dvema devojčicama omaklo "grin".

Na stolu "dnevnik" sa imenima malih đaka. Svi rođeni u Torontu. Ilić Aleksandar, Janković Dimitrije, Vujović Marina, Ostojić Nikola, Ristić, Jovanović, Lazić, Veličković…

U starijem razredu se radi mnogo ozbiljnije - đaci čitaju svoje pismene sastave, pisane rukom i ćirilicom, pa se ponekad zbune. Ipak, mašta i srpska istorija, Marko Kraljević i Boj na Kosovu, su u svesci, ilustrovani i napisani dečjom rukom, tu u Torontu.

- Kad kod mene završe osmi razred kreću u srednju školu. Naravno, dobijaju diplomu, kao i posle svakog razreda. Za upis u srednju školu potrebno je položiti obavezne predmete, ali i neke po izboru. Od pre nekoliko godina i srpski jezik je izborio mesto izbornog predmeta, pa je i to valjan razlog da se srpski jezik ne zaboravi - kaže gospođa Zorica.

Na pitanje ko snosi sve troškove, nastave, udžbenika, svezaka… kaže:
- Sve troškove snosi Ministarstvo za obrazovanje provincije Ontario, a za knjige sa snalazimo. Nemamo nikakve veze sa jugoslovenskom vladom niti Ministarstvom za obrazovanje iz Srbije. Nije bilo nikakvih pokušaja da nam pomognu. Ništa ne dobijamo od srpske države, niko se nije nikad interesovao kako se to ovde neki ljudi trude da održe maternji jezik hiljadama mladih Srba - kaže gospođa Vukosavljević.

U Otavi je jugoslovenska ambasada, u Torontu konzulat. pretrpani poslom ne stižu da svrate u neku srpsku školu.

Dragana Vlahović


vesti po rubrikama

^reportaža

17:01h Reporter "Glasa javnosti" na času u Srpskoj školi u Torontu
18:09h

Italija postala središte istočnoevropske prostitucije

     


     


FastCounter by LinkExchange