Kad su prošlog juna šiptarski teroristi, uz pomoć Kfora, proterali oko 250.000 kosmetskih Srba, veliki broj se zadržao u severnom delu Kosovske Mitrovice s nadom da će se uskoro vratiti. Od tada je prošlo godinu dana. Od povratka kućama nema ništa, a mesta za smeštaj onih koji bi da nastave život u Mitrovici, Leposaviću, Zvečanu i Zubinom Potoku sve je manje.

Nemali broj krov nad glavom dobio je u nekoliko centara za kolektivni smeštaj, od kojih je jedan u zgradi osnovne škole "Branko Radičević" u Mitrovici.

Brigu o 115 ljudi u ovom centru vode aktivisti humanitarne organizacije ADRA. Enisa Medić zadužena je za smeštaj izbeglica i brigu o njima.

- Ovde je smeštena 51 familija, ali je puno samaca o kojima nema ko da brine. Uglavnom su to stari i bolesni ljudi koji su i pre rata bili socijalni slučajevi s penzijama od oko 200 dinara. Centar je počeo s radom 25. januara ove godine i pod svoj krov primio je izbeglice iz Hrvatske, raseljena lica s Kosmeta, uglavnom iz Vučitrna i Srbice, ali i povratnike iz Srbije - kaže za "Glas" Enisa Medić.

Među licima smeštenim u ovom centru su Gospava i Mladen Stošić iz sela Kijevo, kod Kline u Metohiji. Do 5. maja bili su u Kraljevu, a onda su odlučili da dođu ovde - bliže svome selu.

Radmila Lazić, 84-godišnja starica, došla je ovde iz Beograda posle sinovljeve smrti. Sad je na očnom odeljenju mitrovičke bolnice. U ovom centru su i Radifa i Safet Ilijazi, Goranci iz sela Orčuša, u opštini Dragaš, na samoj granici s Albanijom.

- Među ljudima smeštenim u ovom centru nalazi se veći broj onih kojima je neophodna lekarska pomoć. Imamo nekoliko drastičnih slučajeva i ja ovom prilikom apelujem na ljude dobre volje da im pomognu, jer se radi o spasavanju ljudskih života - naglašava Medićeva.

Bisera i Čedomir Varadin koji su do sredine juna prošle godine s dvoje dece, petogodišnjom Dušicom i 16 meseci starim Veljkom, živeli u svojoj skromnoj kući u Sitničkom naselju u južnom delu Mitrovice "zaštitni" su znak ovog centra. Oboje su ograničene mentalne sposobnosti, ali su deca, prema procenama defektologa, inteligentna. Dušica je nepokretna od rođenja. Biserka ju je rodila sama, kod kuće, pa je devojčica dobila iščašenje kukova. Jedno vreme je nosila aparat, a sada joj je potrebna operacija oba kuka, koja će se obaviti na Ortopedskoj klinici na Banjici.

- Hteli su ovi stranci da je vode u njihovu bolnicu u južni deo grada. Pa, ja sam jedva decu spasla odande, od Šiptara, a sada da im je dam. Neću - uporno ponavlja Dušica koja i po najvećoj žezi ne skida kapu s glave.

- Sva mi je glava izrovana kao njiva od motki kojima su me Šiptari udarali dok su me terali iz kuće - objašnjava Biserka.

Mala Dušica, koja leži nepokretna na podu, veselo priča i objašnjava da je ona starija od svog brata. Smeje se majci, a ne zna da su mnogi "bacili oko" na nju, onako malu, slatku i pametnu. Jedan policajac iz Unmika zainteresovan je da preko Centra za socijalni rad pokrene sudski spor o oduzimanju dece Čedi i Bisi. Za razliku od njega, firma "Save the children" predlaže da se nađe žena koja će raditi s Biserkom i pomagati joj oko dece. Srbi koji su zainteresovani za ovaj slučaj protive se oduzimanju dece roditeljima i predlažu da im se pronađe adekvatan smeštaj jer sad žive u jednoj učionici, spavaju na dušecima i imaju zajedničko kupatilo. Dobili su itison, šporet i nemaju ništa više osim roditeljske ljubavi.

Bojan Timotijević, star devet godina, ima dovoljno roditeljske ljubavi kao i ljubavi brata i sestre. Njemu, međutim, nedostaje lek GENOTROPIN 16, odnosno hormon rasta. Mesečna doza ovog leka košta 47 hiljada dinara. Roditelji, koji su izbegli iz južnog dela grada, nisu u mogućnosti da sinu obezbede lek. Dok je koristio ovaj lek, za 12 meseci porastao je 12 santimetara. Prošle godine je ponovo prestao da raste.

- Dečak je već dobio kompleks. Obraćala sam se farmaceutima bez granica i svima za koje sam mislila da mogu pomoći Bojanu, ali lek nisam pronašla. Pokušala sam i preko Unmika, policije i švedskih humanitaraca jer se lek tamo proizvodi, ali još ništa nisam dobila. Čak ni informaciju da li su pronašli lek za koji jedino kažu da je skup. Šta je skuplje, lek ili Bojanova budućnost? - pita Medićeva.

Prostorijama Centra šeta i tridesetogodišnja Gordana Kvrgić, izbeglica iz Hrvatske. Od svoje treće godine jedva nazire ljude i prostor kojim se kreće. Vidi svega 10 odsto i neophodna joj je operacija. Pre četiri godine operisana je na klinici Fjodorov, gde joj je vid popravljen na 12 odsto. Operacija je koštala 2.000 maraka, a novac su obezbedili donatori s Kosmeta. Rečeno joj je da posle četiri godine ponovo treba na operaciju.

U međuvremenu mora redovno da ide na kontrole. Na svaka tri meseca išla je na kontrole, jer su ruski lekari dolazili u Prištinu. Poslednju kontrolu imala je pred rat. Sada joj se vid ponovo pogoršao, a približilo se vreme za drugu operaciju. Gordana nema para, niti ikoga ko bio joj pomogao.

Svi ovi ljudi oslanjaju se jedni na druge, nadaju leku i povratku kućama. Nada je jedino što im je preostalo. Sve drugo su izgubili.

Ljiljana Staletović