Raspored snaga u Srbiji kao da garantuje dosadno leto. Događaji, koji su samo pre mesec dana najavljivali presudnu dramatizaciju, odjednom su pali u senku. Vlast jeste osiona, opozicija jeste nemoćna, i ta srpska politička jednačina rešiva je za sve koji se inače bave jednostavnom matematikom. Uostalom, ako ništa drugo, bar je pouzdano sigurno da se ništa neće dešavati dok se nacija bavi fudbalom. Ima još pomalo hleba, a i igre su tu. Možda nam ništa drugo i nije potrebno.

Ako leto zaista bude mirno i bez uobičajenih nacionalnih trauma, to ne znači da je rešavanje problema otkazano na neodređeno vreme. Srbija je puna naslaga, taloga, potencijalnih sukoba i zapuštenih problema. Režim se više ne bavi njihovim rešavanjem, već, skoro isključivo svojim opstankom. Za to koristi sredstva agresivne, ali uprošćene propagande, presiju, gde je to potrebno, obećanja, gde to pomaže, pretnje, gde one deluju, i oficijelne uvrede, ako se nekome na najvišem mestu učini da su one spektakularne i efikasne.

Sasvim je sigurno da tako agresivnoj, lukavoj, bezobzirnoj, dobro opskrbljenoj vlasti, poduprtoj silnom podrškom čelnika vojske i policije, nije mogla da se suprotstavi ovakva opozicija. Inventar grešaka srpske "oporbe" naprosto je neiscrpan, ali izgleda da je strategijski propust napravljen u razumevanju značaja "večne defanzive", kao stanja kreativne svesti u glavama njenih lidera. Bilo je potrebno mnogo vremena, strpljenja i veštine, pa strpati rogove u istu vreću. Ali, rogovi cepaju tkaninu, pa se kroz rupe vidi ružno komešanje.

Usud srpske opozicije nije moguće razabrati bez uvida u taktiku SPO, odnosno njenog neospornog vođe, Vuka Draškovića. Njegovi politički slalomi su prirodna kretnja za političara, ali i tu se moraju poštovati neka pravila. Odatle i dve ključne, možda presudne greške: nepotrebna, čak militantna ofanzivnost na Ravnoj gori, nepotrebno trošenje teških reči ("Ustanak", "štedite municiju", i sl. ), što je režim, pomno tragajući za bilo kakvom klicom pobune, lako pretvorio u svoju prednost.

Kasnije, kad je otet Studio B, SPO je bio čudno uspavan, njegov lider predugo odsutan. Ljudi koji su podmetnuli leđa i dobili batine od policije (vlast je, očito, precenila mogući otpor) brzo su uvideli da nešto ne ide kako valja. Sve je to predato suviše lako, uz previše konfuzije i nesaglasnosti. Kao da je reč o potpuno drugoj ličnosti, Vuk Drašković je, malte ne, pozvao narod da se raziđe. ("Ništa nije vredno jedne ljudske glave"). Tako se kapitalni razlog za prevratne proteste ugasio, isto kao i dobro zamišljen, ali neostvariv miting u Požarevcu.

Opozicija je pokazala da je za nju prisustvo policije nesavladiv problem, kao da ne zna da će taj problem postojati uvek, dok je pokušaja da režim dopusti "demokratske i fer izbore". Konačno, SPO je izašao iz jedinstvenog opozicionog bloka, čak bez valjanog obrazloženja, a lideri ostalih stranaka su rekli nešto kao da im je žao, ali "nema veze".

Spisak događaja koji svedoče o neprirodnoj defanzivi ovdašnje opozicije na ovaj način se ne iscrpljuje. No, iz svega proizlazi da vlast može mirno na letovanje, gde će skupljati energiju i boju za jesen. Režim je ubeđen, a to i javno saopštava, da je za tu priliku skupio dosta kapitala. Podiže montažno-demontažne mostove, stambene blokove, ostavlja svoje tragove gradeći spomenike mira. Dočekuje važne goste (Li Penga), zbog koga blokira čitav glavni grad koji je već navikao na sve.

Načelnik Generalštaba VJ, general-pukovnik Nebojša Pavković, rekao je u Aleksincu (gradu svoje mladosti), kako će vojska sprečiti rat po svaku cenu. Morali bi malo da paze na stil pisci njegovih govora. Sprečiti nešto "po svaku cenu", znači i po cenu rata, ali general nije rekao sa kim i protiv koga. Važni gosti su pomno slušali to što je general rekao, mada niko nije objasnio ko bi to, u kojim okolnostima i u čijem interesu pokrenuo nešto tako strašno kao što je građanski rat. Ako je to "šačica plaćenika", ili grupa "sa strane organizovanih terorista iz Otpora", onda nema brige. Šačica ne izaziva građanski rat.

Novi portparol VJ, pukovnik Svetozar Radišić, rekao je da će se VJ (ipak) vratiti na Kosovo. Kad-tad, ali verovatno ubrzo. Skloni smo da verujemo kako se pukovnik izražava u političkim simbolima, i kako je priča o povratku vojske, ma kako neverovatna, ipak nekome potrebna. Stvarnost ionako nije bitna, već samo slika o njoj.

Ispada da je agresijom na medije i medijskom agresijom, režim postigao svoje ciljeve: istina je, uglavnom samo jedna, život i nije tako loš, kao što tvrde strani plaćenici. Narod je "prozreo" opoziciju, i navodno, sve joj manje veruje.

Sve ovo ni na koji način ne negira sveopštu agoniju u kojoj živimo. Stanje stvari samo omogućuje da sve što je najgore, traje nepodnošljivo dugo. Zato će, možda, tek jesen, kad protivrečnosti neizbežno kulminiraju, dovesti do nekakve nacionalne katarze. Mada je već bilo jeseni sa sličnim iščekivanjima i ništa se nije događalo osim verovanja da se jednom, ipak, nešto mora dogoditi.
Ali, niko još ne zna šta je to.

Ljubodrag Stojadinović