Naravno da mi imponuje što je moja poslednja knjiga nagrađena ovim prestižnim nagradama koje nose ime pesnika koji je i nakon bezmalo 60 godina od svoje smrti avangardni pesnik i najznačajnije žene u srpskoj kulturi. No, ne treba oko toga dizati pompu. Nagrade su, ipak biografija knjiga, a knjige su biografija pisca, kaže za "Glas" Zoran Bognar, čija je knjiga "Novi čovek" nedavno dobila ugledna književna priznanja "Rade Drainac" i "Isidora Sekulić".

Vaša "Elizejska trilogija" koju sačinjavaju knjige "Novi potop", "Novi Nojev kovčeg" i "Novi čovek", i koja bi uskoro trebalo da se pojavi u izdanju "Prosvete", inspirisana je Otkrovenjem Jovanovim. Odakle ta potreba?
- Čitava moja poezija govori o antigralnoj dekonstrukciji sveta i jednoj morbidnoj marodersko-antropološkoj rapsodiji kao iskustvu kroz koje smo očigledno morali proći da bismo došli do Hodočašća Novog Sveta. Upravo iz tog razloga sam potražio potvrdu svoje teze u Otkrovljenju Jovanovom, jer nas Biblija uči da Apokalipsa nije uništenje već otkrovenje…

Vraćate se u svet praistorije. Zašto?
- Naš narod je sklon liniji manjeg otpora i kratkom pamćenju. Ali, da biste otkrili od čega šuma boluje, morate prvenstveno pregledati i analizirati koren svakog drveta ponaosob, tako da ako želite da objasnite sebi i drugima uzroke i posledice sveopšte konstrukcije sveta, morate se pozabaviti njenom genezom, koja počinje već sa homo primageniusom.

Da li biste voleli status renesansnog pesnika na nekom novom dvoru Medičijevih?
- Ne! Ničiji sluga i ničiji večno. Zgražavam se bilo kakvog lobija, hijerarhije, klanova i ostalih "horskih pevača". Izvor samorodnosti je nepripadanje nikome.

Da li pisac danas može opstati ako deluje izvan klanova? Postoje li, uopšte, klanovi u našoj književnosti?
- Naravno, književni klanovi u našoj književnosti postoje i uvek su i postojali, no, čini mi se da ovoliko filistara i hipokrizije nikad ranije nije bilo. Ipak, oni koji čine te klanove, primorani su, zbog svoje netalentovanosti, da se udružuju i deluju kao "horski pevači", jer kao individualci nemaju nikakvog kreativnog dometa…

Pisac, po Vama, mora da bude večni oponent. Treba li, onda, da se oglašava u ovom vremenu, da kritikuje i savetuje?
- Pisac treba da stvaralački podvrgava kritici sveukupnu čovekovu egzistenciju, a s druge strane da je stvara po meri svoga shvatanja i prema moći svoje imaginacije. Za njega ništa ne sme da bude nedodirljivo i jednom za svagda dato. Sve je sklono moralnoj truleži, izopačenju, pretvaranju u sopstvenu suprotnost, u svetu gde čak i pojam slobode, korespondira sa pojmom neslobode.

Z. Prijović