Tih sedamdesetih veliki Jugoton plaćao je Šapčaninu Ivanu Glišiću nedeljnu avionsku kartu od Beograda do Zagreba i natrag, otvoreni račun u bilo kojem od najluksuznijih zagrebačkih hotela i najbolje termine za snimanja. Svakog ponedeljka do podneva Ivan je stizao u Zagreb, svakog petka do večeri Ivan se vraćao u Šabac.

Od ponedeljka do petka nastajali su stihovi. Sigurni smo da širom Jugoslavije ima još onih koji nisu zaboravili stare hitove zagrebačkog Jugotona "Ulica jorgovana" i "Laku noć, Katarina" Darka Domjana. Te stihove i mnoge druge na kojima je Jugoton napravio milionski tiraž napisao je upravo Šapčanin Ivan Glišić.

- Tih ranih sedamdesetih na konkursu "Top Ekspresa" osvojio sam Zlatnu liru sa stihovima za pesmu "Trenutak sreće" - priča Glišić. - Na moje stihove melodiju je komponovao Rajmond Ruić, a interpretator je bio Dalibor Brun. Tada nam se pridružuje i Josipa Lisac sa bendom Tajm. Pobedili smo na Festivalu muzičke omladine u Burgasu u Bugarskoj, osvojili sve tri nagrade i za tekst, i za melodiju i za interpretaciju. Nastali su čuveni hitovi: "Zamak od lišća" i "Veče u luna parku".

- Za tekstopisca godine proglašen sam 74. i 85. godine - nastavlja Glišić. - Tada nastaju stihovi za pesme "Laku noć, Katarina" i "Ulica jorgovana". Sa Darkom Domjanom ostvario sam izvrsnu saradnju.

Jeste li tada sarađivali i sa drugim kompozitorima i pevačima?
- Malo je poznato, ali to je istina da su Radoslav Grajić i Milutin Popović Zahar komponovali starogradske pesme na moje stihove. Napisao sam i himnu za emisiju "Veče uz radio" Nikole Karaklajića.

Zašto više niste tekstopisac?
- Ja, u stvari, nikada i nisam bio tekstopisac. Uvek sam pisao poeziju. Sedamdesetih se zabavna muzika pravila na tekstove poezije. Sa stihovima sam dolazio u Jugoton, oni su odabirali tekstove na koje će uraditi melodiju. A vidite kako sad nastaju hitovi. Jedna strofa, pola refrena, istovetnog i to se ponavlja u nedogled. To nije ni pop, to nije ni rok, to nije ni narodna muzika. To je muzika za sačuvaj bože.

I danas mi se često dešava dok slušam radio da prepoznam moje stihove. Naravno da me više niko i ne potpisuje jer svi misle da je to izvorna narodna muzika, da je to narodno stvaralaštvo. Ali nekada nije tako bilo. Sećam se dobro da je Jugoton tih godina bio savršeno organizovana izdavačka kuća. Svakog prvog u mesecu na moj žiro-račun legao je autorski honorar. Na moje ime stizala je i traka sa pregledom koliko je minuta i koliko sekundi na kojoj radio i TV stanici emitovano mojih stihova. To je onda još bio Zapad.

I tako je bilo sve do devedesetih kada me jedno jutro pozva direktor Jugotona i veli mi da se čudna vremena približavaju i da je bolje da podignem novac sa mojeg računa i da ga prebacim u Srbiju. Ja ga, na žalost, i poslušam… Hiljade maraka iz Zagreba prebacim u Šabac, uložim u našu banku, i od tada ni traga ni glasa. Hrvati mi nisu hteli zakinuti ni jedan dinar, ni jedan sekund autorskog emitovanja, moja braća u mojoj zemlji, mi uzeše sve. I sad za knjige koje izdajem i objavljujem moram da tražim sponzore, ili da svojim oskudnim sredstvima pokrivam troškove štampanja.

Imate tridesetak objavljenih knjiga, a ni jednu promociju. Zašto?
- Posledica lošeg iskustva. Meni je početkom sedamdesetih povučena prva knjiga pesama "Svadbarenje", stopirana promocija. Obrazloženje je bilo da mi je likovnu opremu uradio Milić od Mačve, što je recenzent bio Mika Antić, i što je stihove trebalo da kazuje Zoran Radmilović. Oni su tada bili na crnoj listi, a i ja sa njima…
Danas Ivan Glišić, privodi kraju novi roman "Gorila 4", posvećen Dušanu Savkoviću.

- Bili smo veliki prijatelji - kaže Glišić. - Posthumno sam priredio i njegov roman "Zub šestica".

Iz Zagreba me niko ne zove. Tamo su sada verovatno neki novi ljudi.
Iz Beograda ga niko i nikada nije ni zvao…

D. V. Misojčić