- Kad miris iziđe iz poljskog cvijeća, kad milost iziđe iz čovjeka, kad rijeke izgube svoje zdravlje, ondakar će nastati najveći opšti rat.

Tako nam je Jovo Tarabić, 80-godišnjak, unuk proroka Mitra Tarabića, pre neki dan kazivao čitajući u hladu u Tarabićima, Kremansko proročanstvo.

- Ako su Tarabići tako rekli, tako će i biti - veli Jovo.

U kasno majsko popodne Kremnama zavlada tišina. Samo povremeno, zaćarlija vetar u šljivovim granama. U polju pod selom, ostanu kopači, pogureni nad motikama i tek izniklim krompirom. A vazduh čist i prozračan, vidi se sve do Tornika, lome se sunčani zraci, na lišću tek izlistale kruške. Zaigra jara nad zelenkastim livadama, zamakne stari Lazar Tarabić svojim stazom u planinu.

- Ajd, uzdravlje, Bog vam dao svako dobro i sreću - vikne Lazar odozgo, a onda doda - Možda ću ja navratiti ponovo, samo da odbijem stoku u planinu.

Čuje se zujanje pčela dok obilaze oko cveća u livadi. Kad se pogleda ispred kuće Jova Tarabića, pravo preko potoka, vidi se samo odžak kuće proroka...

- Mnogi će zaboraviti na Boga, pa će se klanjati svojoj ljudskoj pameti. A ljudska pamet, govorio je Mitar proti Zahariju Zahariću koji je sve to zapisivao, šta je ona prema volji i znanju Božijem? To nije ni jedna kap vode u najvelikačkijem moru - kazuje Jovo Tarabić.

Zastane, malo promisli, pa kaže:

- Neznaboštvo, neverstvo, bezboštvo, zavladali kod nas ovde i svuda po svijetu. Ne vjeruju ljudi ni sami sebi, ni u boga, zato 'vako i rade, zato nam 'vako i jeste. Rekao je Mitar, doći će vrijeme kad će ovde kod nas antikrist doći da vlada, antikrist koji je školovan u crkvi. A ja mislim da je on to za Tita rekao...

Posle opšteg rata, prorekli su Tarabići, ostaće narod u "tri krstate gore". Tako je Mitru kazato.

- Jeste, tako je nekako pisalo u onoj knjizi što sam je imao pa zagubio. Samo nisam baš siguran jesu li baš rekli u tri krstate gore, ili su rekli - Ostaće narod u krstatim gorama - kaže Jovo Tarabić.

A narod i ovih dana uporno dolazi u Kremna. Pitaju mnogi Jova Tarabića: "Gde li su to te tri krstate gore u kojima će narod prekostati?".

- Ja mislim da su to ove naše gore. Eno, pogledajte grančice na boru, smrči, jeli, uzmite i gledajte kako grane rastu u krst, kako stabla imaju krstate grane - tumači Jovo Tarabić predskazanje.

U kasno majsko popodne ispod kuće Jove Tarabića, koja je naslonjena na Taru, sve postane kristalno jasno i čisto. I "ava", kako to Jovo kaže, i obrisi udaljenih planina i proplanci iznad kuće, i misao Jova Tarabića, i šum borova, i potoka u dolini. Siđu odozgo sa planine i teški mirisi borovine, začuje se iz daljine spokojni glas Lazara Tarabića koji negde po proplancima "suvraća goveda" da ne odu daleko u planinu. I mnogi bi od onih koji ovih dana stižu do kuće proroka iz čitave Srbije iz svojih kola i još skupljih kuća, rado se menjali sa Jovom ili Lazarom, da makar na jedno popodne, na tren, osete taj spokoj i duševni mir...

- Blago tome ko u Boga bude verovao, i to su rekli Tarabići - "čita" zapis ostao negde u glavi, Mire Bešlić, Kremanac, zanesen rečima i delima proroka.

A rekli su proroci ovo, a kazivali nam pre neki dan u Tarabićima, iz neke knjige:

- Doći će i vreme pa će velika glad u narodu nastati, biće rane na sve strane i u izobilju, ali će umirati oni koji budu jeli, rana će biti zatrovana. Ljudi će iz varoši bježati u sela i opet tražiti planine, i tri krstate gore, da tamo dišu i piju vodu. Onaj ko bude postio i ispostio, taj će ostati živ, jerbo će ga sveti duh čuvati i biće blizak Bogu...

Na pola sata hoda od zaseoka Tarabići, ispod same Tare, dalje ka centru Kremana je seosko groblje. U groblju, grob i spomenik Mitru Tarabiću, proroku.

"Mitar, požive 70 godina a prestavio se 21. jula 1899. godine. Ovaj spomenik podiže mu sin, Sreten Tarabić".

- Mitar je stalno govorio, tako mi je kazato, a pričali su mi moji stari, evo kako je to bilo:

- Kad je prorok Miloš hteo da mre, okupi on oko sebe sinovce, Obrena, Živka, Mikajla i Mitra. Reko im je, kad umrem jednom od vas javiću se. I tako je i bilo. Posle 30 godina javio se Miloš Mitru...

Čitao je Jovo Tarabić još u knjizi profesora Radovana Kazimirovića da je profesor Miloša opisao kao bistrog i vidovitog čoveka koji svoju tajnu nikome nije hteo odati.
- Bio je Miloš nepismen, malo govorljiv, povučen, malo je s kim govorio, ni sa kim se nije družio. Bio je pitom i dobar, nesposoban ni mrava u životu da zgazi.

I kako su Tarabići rekli, tako je i bilo, tako će i biti, ne zaboravlja da kaže Jovo Tarabić, Mitrov unuk, svakome ko u njegovo dvorište uđe i ko se za proroke raspituje.

- Prorekao je Miloš godinu svoje smrti, a Mitar i dan. Poruči on, preko jednog komšije, proti Zahariju da hitno dođe. I prota pojaše konja i dođe. Pozdravi se sa Mitrom, upita ga za zdravlje, i što ga je zvao. - Hoću da mrem, rekao mu je Mitar. - Batali kume, kako da mreš, ubeđivao je prota Mitra. Uzalud. - Tako mi je kazato. Sutra dođi da me opojiš - govorio je Mitar. I kad je prota ustao da ide kući, Mitar ustao da se pozdrave.

- Čekaj kume da se oprostimo, sad me vidiš, i više me nikad nećeš viđeti. Dođi sutra, da me opoješ. Tada je kum prota prišao i oprostio se, potresen ovim dirljivim trenutkom. Okrenuo se prota Zaharije dva-tri puta odlazeći i video je Mitra kako stoji pred vratnicama, jednako tužan i žalostan - čitao nam je Jovo Tarabić iz knjige koju je još pre 60 i više godina Radovan Kazimirović, profesor, sastavljao.

Tekst i foto: Zoran Šaponjić
Sutra: Šta je bilo, a šta će biti