Iznenadno, jedan novi opozicioni pokret u Beogradu, sastavljen od mladih i nepoznatih lica, izaziva režim jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića. Studentska opoziciona grupa Otpor ima pri tom važnu prednost nad podeljenim, tradicionalnim srpskim opozicionim pokretom. Da li je to, međutim, dovoljno da Otpor uspe?

Studentski pokreti u Jugoslaviji dosad su bili katalizatori promena u vremenima političke nestabilnosti. Razlog za to je u samim karakteristikama studentskih organizacija: studenti u revoluciji najmanje rizikuju, a sa druge strane mogu najviše da dobiju. Oni takođe teže da budu spretni korisnici tehnologije koja im pomaže da rašire svoje ideje. Ali, istorijski, oni su varnice za uspešne političke promene pružali tek pošto bi zadobili podršku velikih opozicionih grupacija.

Otpor je rođen u jesen 1998. na Beogradskom univerzitetu. Do danas, pokret je okupio oko 25.000 registrovanih članova, sa procenom da je u stanju da mobiliše još toliko. U nastojanju da pokret legitimizuju, lideri Otpora su 25. maja jugoslovenskom Ministarstvu pravde podneli zahtev za registraciju.

Na drugoj strani, uglavnom neuspešna srpska opozicija koja se sastoji od nekoliko partija i saveza, ophrvana je unutrašnjim borbama i međusobnim nameštaljkama. Njeni članovi su uglavnom političari od karijere koji manevrišu za mesto u sledećoj strukturi vlasti.

Posle dogovora o ujedinjenju u januaru, srpskoj opoziciji i dalje nedostaju kohezija i prepoznatljiv cilj, osim svrgavanja Miloševića. Mnogi od njihovih potencijalnih sledbenika su pri tom razočarani i zamoreni od sebičnog politikantstva koje zasenjuje ideale pokreta.

Rastuća studentska grupa nema pak problema sa frakcionaštvom od koga boluje ostatak srpske opozicije. Njegovo vođstvo izgleda kohezivno, njegova poruka jasna: skloniti Miloševića da bi se obezbedili slobodni i pošteni izbori. I mada neki veruju da bi Otpor mogao da iza sebe ujedini ceo opozicioni pokret, on ustvari od njega može najviše da bude ugrožen.

Otpor i opozicioni političari nemaju, naime, uvažavanja jedni za druge. Lideri opozicionih partija javno nazivaju članove Otpora decom, kao da su oni ustvari nešto što je zabavno i što ne treba uzeti ozbiljno. Ne libe se, međutim, toga da iskoriste sposobnost Otpora da privuče mase.

Slično tome, lideri Otpora smatraju da su opozicioni političari zaokupljeni pohlepom za vlašću i novcem i da zbog toga gube poverenje naroda.

Zasad, Otpor ima sve elemente jedne uspešne studentske revolucije. Pitanje je zato da li će ikad uspeti da postane uticajni politički pokret.

Odgovor će zavisiti od njegovih odnosa sa tradicionalnim opozicionim grupama. Ako se Drašković i njegove kolege, koji bi trebalo da postanu sledeće jugoslovensko rukovodstvo, osete ugroženim zbog popularnosti Otpora, oni će prioritet ponovo dati svojim ličnim ambicijama. Uprkos tome što ne boluje od frakcionalizma, Otpor bi u konfliktu sa opozicijom mogao da postane sasvim nedelotvoran.