Proletos, baš nekako u vreme kad su u stranama iznad Pilatovića počele da niču prve travke, u žilama poljoprivrednika Jaćima Jotića probudila se krv njegovog đeda - Živojina Jotića, Solunca.
- Sine mi u glavi - 'oću da pravim trešnjev top, 'oću i ja da budem đedove krvi - ispovedao nam se juče ujutro, odmah posle prvih petlova, dok smo za stolom pred kućom pili rakiju Jaćim Jotić, ovih dana mnogo poznatiji kao "tobdžija sa Ravne gore".

Onomad, sve novine u državi objavile - Jaćim Jotić stavljen pod istragu u Užicu zato što je napravio trešnjev top. Čulo se posle i da je iz tog topa pucao na Ravnoj gori i još povrh svega nosio uniformu đeda Živojina, narednika, a na glavu stavio kapu sa kokardom.

- Koja komplikacija oko mog topa. Zadocnih sa kopnjom kukuruza, 'oće sve da okasni. Samo da ti ispričam šta te interesuje, pa otrčah na njivu - pričao je Jaćim, dok se sunce jedva promaljalo kroz krošnje voćaka iznad kuće.

A Jaćim, tobdžija original. Može da priča šta god ko hoće. Srednjeg rasta, širok ko hrast, ruke mu široke ko lopate, a još pustio i brčiće... Đedova uniforma stoji mu ko salivena...

- I, krenem ti ja na planinu Bjelaševac da tražim trešnju za top. Dane i dane tako ostavim lutajući tamo amo, nigde divlje trešnje da odgovara. Zapostavim kućne poslove, domaćinstvo, poljoprivredu... Na kraju nađem stablo i kažem sebi u planini - e, to je to - sve u detalje objašnjava Jaćim.

Posle je uzeo sekiru, od dozemka odsekao metar i dvadeset santimetara stabla, "cev" topa natovario na leđa, pa kući.

- Do kuće daleko, više od tri kilometra. A ono stablo na leđima teško 50-60 kilograma sigurno. Sve malo nosim, malo se odmaram - priča Jaćim i sve se na stolici ugiba kao da i dalje na plećima drži trešnjevo stablo iz Bjelaševca.

Kad je stigao kući, tek su onda nastale muke.
- Napravim ti ja alat i počnem da bušim cev. A drvo tvrdo, žilavo, zato su od divlje trešnje nekad i pravljeni topovi. Dva dana od uranka do zaranka znojio sam se i preznojavao, okretao rukama burgiju...

I trećeg dana ujutro, rupa bi izbušena. Dalje je sledila obrada cevi - vrelim gvožđem.
- I tako vrućim gvožđem proširim ja cev do šest santimetara, mislio sam i do osam i po, ali zaključim da onda top neće imati dobar izgled - nastavlja Jaćim priču u svojoj bravarskoj radionici u kojoj je trešnjev top i izrađen.

Posle bušenja cevi Jaćim se, veli, popeo i na staru šupu iza ambara. Da tamo potraži drvene točkove od volovskih kola, pravljenih možda i pre stotinu godina. I tu je Jaćim udario na muku. Točkovi rasklopljeni, svi delovi baška, pa je Jaćim silna jada video dok je sve to sklopio.

Dani su prolazili, motika je ležala pod šupom, a Jaćim se znojio oko topa. Proradila u njemu krv đeda Živojina.

- Onda sam pravio centralni, glavni deo topa. Uzmem gornji deo od bačenog pluga "sakovca", presečem osovine, pa na osovine navarim rukavce od volovskih kola...

I top bi gotov. Odocnio Jaćim sa prolećnim radovima, zakasnio da poseje kukuruz, krompire. Uhvatilo ga nešto i - džaba priča. Satima je posle stajao, zagledao top, glancao ga, dolazili ljudi iz sela da vide čudo.
Dalje je Jaćimova priča zabeležna juče u zoru, tekla ovako:
- Rešim, 12. maja stavim top u kombi, pa pravac na Ravnu goru. I ove godine ko poslednjih osam-devet. Razapnemo gore šatore, stavimo top pod nadstrešnicu. Prenoćimo na planini...

Sledećeg jutra, 13. maja, Jaćim je zoru dočekao utegnut u uniformu đeda Živojina. Šajkača, opasač, narednički širiti, ponosnijeg čoveka na Ravnoj gori nije bilo.

- Počeo narod da se iskuplja oko mene, navališe fotografi, nije bilo novinara na Ravnoj gori da mu nisam dao izjavu. Posle navali narod - 'ajd da vidimo kako puca. Ja okupim ove moje dečake, narod okolo oduševljen. Pitaju novinari, hoćeš da komanduješ - 'oću - kažem.
Ono što se dalje desilo, zabeležile su mnoge svetske agencije.
- Viknem ja - punilac broj jedan, a ovi moji kao, istrčavaju iza nekog žbunja i zaležu oko topa, viknem - punilac broj dva, oni opet trče... Priprema, viknem, ovi dečaci stavljaju krpu u trešnjevu cevku, naspemo malo baruta, zapalimo fitilj, ono fućnu, zadimi na obe strane cevi, narod okolo oduševljen.

Posle se, veli Jaćim, sve zakomplikovalo.

Em izgubio dane i dane praveći top, em sad topa nema pod šupom. Oduzet.
- Ni sanjao nisam šta će se desiti - kaže.

I ovde je razgovoru bio kraj. Jutro odmaklo. Dole ispod Jaćimove kuće podiže se magla. Sinu pilatovačko polje pod suncem, sinuše dole Jaćimove njive pod kukuruzom i krompirom.

Pokaza nam još i sekiru kojom je odsekao divlju trešnju, pa se dohvati motike. Zamače dole niz put u njivu kukuruza. Zabaci noge širokim putem, gazeći čvrsto zemlju, kojom je nekad i njegov đed Živojin hodao.

Tekst i foto: Zoran Šaponjić