Beogradske bašte kafića i kafana jedne su od retkih stvari koje ovom gradu daju jedinstven pečat i, barem za nijansu, vraćaju mu izgubljeni sjaj. Kad pričaju o Beogradu, stranci ne zaboravljaju "mlad svet koji sedi u prelepim kafićima" i to je jedini pozitivan utisak koji im naša prestonica ostavlja.

Protekle nedelje u bašti "Grčke kraljice" na štrafti sedeo je Dobrica Ćosić kad mu je prišao jedan aktivista Otpora i pitao ga da li hoće da se regrutuje. Ćosić je pristao i to je postala gradska tema. Aktivisti je jedna gospođa uputila 17 telefonskih poziva da mu ovim dosađivanjem izrazi protest zbog ove regrutacije. Jedna britanska novinarka tražila je da joj pokažu za kojim stolom je Ćosić sedeo kad se potpisao na listu Otpora. Naši novinari nisu tako radoznali. Ipak, kafanske bašte vole više od svega.

Bivši uređivački kolegijum "Politike" godinama je punio baštu kafane "Grmeč", dok su novinari "Večernjih novosti" i "Borbe" odabrali "Prešernovu klet". Ekipa "Ekspres politike" našla je utočište u kafani "Mornar". "Šumatovac" je nekad bio okupiran novinarima državnog radija i "Politike".

Novinar Milorad Ćirilović častio je po kafanama sve dok ne potroši zadnje pare, a Slaviša Lekić je brižljivo birao kafanu kojoj bi najmanje tri meseca cvetalo. On sedne i ubrzo se oko njega okupljaju. I svi piju. Prema svedočenju jednog novinara koji trenutno nije uspeo da ga locira, do sad su mu na tapetu bili "Arilje" i "Smederevo". A gde sedi Tirke - Bogdan Tirnanić, a tek Prele? Čaršija gubi evidenciju.

Više se nema para kao ranije pa su se i kafanske navike promenile. Na početku veka sastajalište pisaca, pesnika, slikara, večitih boema, nastala su imitirajući francuske i evropske trendove i nosile intelektualni pečat. U doba socijalističkog (blago) stanja i radnička klasa mogla je sebi ponekad da priušti kafanu. Svakodnevno su ih punili dangubići, disidenti, mali ljudi s velikim problemima ili oni kojima se ruke tresu pre nego što popiju prvu čašicu.

Poslednjih godina bašte su postale statusni simbol. Tačno se zna debljina novčanika u odnosu na to gde sediš. Onda se na sto izvade mobilni telefon i ključevi od kola. Pre svega mislimo na dorćolske "Stelinu" i "Soho bar", kao i na sve dedinjske kafiće. Naravno, još ponegde ostali su ostaci intelektualnih razgovora ili prijatnog ćaskanja prijatelja koji se odavno nisu videli. Uvek su bile mesto gde se dogovaralo pa i odlučivalo o sudbinama država i naroda. Još iz antičke grčke ostao je običaj "gozbe".

Kad "ne smeju da napišu", prorežimski mediji pominju bašte i kafane. Tako je "preuzeti" dnevnik svoje čitaoce fotografijama na naslovnoj strani obavestio da su 14. aprila, na dan poslednjeg beogradskog opozicionog mitinga, bašte bile prepune, kao i to da je Nova godina 1997. dočekana po kafanama i u krugu porodice. Ipak, stalni gosti letnjih bašti u centru znali su da tokom krupnijih uličnih događanja, ni krivi, ni dužni popiju policijske pendreke.

Jedno je sigurno. Beogradske bašte uvek su pune. Kad su zemlje članice NATO izveštavale o bombardovanju, prikazivale su prepune kafiće "Beoizloga", "Ineksa" i "Konja". To je, valjda, bio argument da se ovdašnje stanovništvo ne plaši bombi nego se ludo zabavlja. Eto moćnicima i opravdanja za ludu igru. Beogradske bašte uvek će biti pune. Naročito u ponedeljak.

Milica Bjelovuk