BEOGRAD - Pobuna u požarevačkom pravosuđu prvi je znak da i unutar aparata vlasti dolazi do određenog kolebanja, do distanciranja od generalne linije. Slučaj požarevačkih sudija značajan je i kao primer drugim ljudima koji imaju funkcije u državi, onima koji učestvuju u odbrani režima čiji su dani izbrojani.

Zatim, kad je gest sudija nesumnjivo zahtevao ličnu hrabrost, to predstavlja ohrabrenje za zaplašene građane da i oni smognu smelosti da svako na svoj način pokaže otpor represiji. Sve zajedno, taj događaj neće imati samo pozitivno dejstvo na socijalno-političku klimu. Treba se, naravno, bojati represivnih mera režima protiv pobunjenih sudija - ali bi u konačnom ishodu bilo vrlo loše po režim kad bi se na njih odlučio.

Izuzetno je, naravno, važno što se taj slučaj dogodio baš u Požarevcu koji ima poseban simbolički značaj i za režim i za opoziciju - ali posebno za režim. Na osnovu svega što se tamo dešava svi shvataju da je to poseban grad, zabranjen grad koji asocira na druga istorijska meta, kakvo je Kumrovec. U gradu gde se na sve pazi, gde se sve kontroliše i drži disciplina, režimu su se suprotstavile sudije.

Međutim, sudije su i dosad, posebno u vreme građanskog protesta, otkazivale poslušnost. Sad je to, prvi put, učinio i jedan tužilac, što znači da i u represivnom aparatu postoje ljudi koji shvataju da se od njih traži nemoguće, odnosno nešto sasvim moralno neprihvatljivo.

Sigurno je da ima još mnogo više ljudi koji se osećaju nelagodno zbog onog što se od njih traži da rade. Moguće je da ih ima i u policiji, ali je potreban neki povod da se čaša prelije, kao što je u Požarevcu povod bilo prebijanje otporovaca koji su još i optuženi za pokušaj ubistva.

Ako se policiji naredi da bije nemoćne, nenaoružane ljude za koje im je rečeno da su narkomani - a oni izgledaju sasvim pristojno, možda se i kod njih pojavi impuls nepristajanja. Oni znaju da su instrument koji brani tuđe interese. S druge strane, u teškoj su egzistencijalnoj situaciji, mahom svi izdržavaju porodice. Teško je odlučiti se na individualno suprotstavljanje, lakše je kad se grupa na to odluči.

Činjenica da je u Požarevcu troje sudija samoinicijativno izjavilo da su učestvovali u demonstracijama na strani Otpora govori da je tu negde i kraj strahu: ljudima se smučilo, a i egzistencija im je sve teža. Širi se osećaj da je kraj na vidiku, a kad veliki broj ljudi tako misli, ako kritična masa tako misli, onda postoji zakonitost širenja optimističke atmosfere. Nastaje radijacija emocija, iščekivanja.

U takvoj atmosferi se javljaju i oni koji se boje da ne zakasne s promenom strane. Nastaje vreme "prevrtača", mada se zasad još pojavljuju tiho, daju znake, grade mostove, igraju dvostruku igru. I u samom Požarevcu se to kuva. Građani svakodnevno vide šta se dešava. Malo je to mesto, i ne mogu se ljudi ubediti da je neko narkoman ako nije i da je neko pošteno zaradio bogatstvo ako je svima jasno da to nije tako. Tu ni mediji ne mogu da savladaju istinu. Oslobađanje od straha je od ključnog značaja jer je dosad glavna kočnica promena bio strah i doživljaj nemoći koji ne mora biti racionalno zasnovano.

Reč je o modelu grudve snega, koja se ovde već zakotrljala. Istina, može da udari u prepreku i rasprši pre nego što dostigne kritičnu snagu da je više ništa ne može zaustaviti. Ta kritična snaga u Srbiji još nije dostignuta, ali je takva tendencija prisutna.