[an error occurred while processing this directive]  

Ambasador M

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Subota, 13. maj 2000.

 
 
[an error occurred while processing this directive]
 

rubrike

politika

društvo

ekonomija

svet

hronika

reportaža

kultura

sport

feljton

intervju

slobodno vreme

 

video galerija

[an error occurred while processing this directive]


Glavni meni:
 -vesti dana
 -arhiva
 -vaša pisma
 -istorijat
 -redakcija
 -kontakt Kako da koristim ovaj sajt? Pošaljite nam pismo... Vesti dana Arhiva Vaša pisma Istorijat našeg lista Redakcija Stupite u kontakt sa nama


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA


12. May 2000 19:03 (GMT+01:00)

Brus Ralston: Da li je Beograd mrtvo more za biznis (16)

Obaveza države
da strani ulog štiti od sebe

Od vremena kada je " ABC Produkt" u Privrednoj komori Srbije organizovao savetovanje na temu "Sigurnost ulagača kapitala i njihovih uloga u Srbiji" u proteklih šest godina promenilo se samo to da su privredi ove zemlje još potrebniji strani kapital, tehnologija, moderna organizacija poslovanja i izlazak na strana tržišta. Ono što se nije promenilo je čvrsta psihološka barijera zbog koje država nikada nije stvarala istinski povoljne uslove za ulazak i ostanak stranog kapitala na ovim prostorima. Pre šest godina geslo "ABC Produkta" bilo je " Kompanija koja veruje u ovu zemlju". Danas, posle svih ataka na strani i domaći kapital u firmi, ovaj poslovni motiv može se ostvariti tek u nekom budućem vremenu i nekim drugim uslovima.

Za vreme veselog titoizma, podseća jedan od učesnika ovog skupa, dr Dragor Hiber, kapital je u Jugoslaviju dolazio kroz neposrednu pomoć i strane kredite koje je uzimala država ili je barem za njih garantovala. Namera je bila da ih upotrebe domaći privredni subjekti. Oni su to i činili sa spornom efikasnošću, a od svega je ostala obaveza da se ti dugovi vraćaju.

Poseban režim za strance
Kasnije se, doduše, konačno krenulo u reformu propisa o stranim ulaganjima kako bi se omogućila direktna strana ulaganja u smislu sticanja svojine u preduzećima, ali je ipak ostala ona negativna psihološka granica koju potvrđuje i činjenica da se posebnim propisom reguliše i dozvoljava kada i kako ovde stranac može da posluje. Za njega, dakle, postoji poseban režim.

Otimanje i uništavanje stranog kapitala

Zar i ratna šteta?

- O uvođenju novih poreza i taksi, kao i režimu njihove naplate gde žalba ne odlaže izvršenje, izlišno je govoriti. Država je sve gladnija novca i uzima gde ga ima, a to su stranci. Uz to u poslednje vreme upravo iz državnih struktura dolaze opasni signali kada je reč o stranim ulaganjima. Jedan potpredsednik srpske vlade već je više puta izjavio da će se ratna šteta naplatiti od imovine stranih investitora u Srbiji. Sve u svemu u pogledu pravne sigurnosti privatnih investicija Srbija je napravila korak natrag. On se, doduše, ne vidi kada se čita sam Zakon o stranim ulaganjima, ali je primetan u drugim propisima - -deviznim, carinskim, poreskim - koji utiču na poslovanje i u njihovom tumačenju. Još više se vidi u samoj praksi, s obzirom na to da kod nas najprofitnije poslove merkaju za sebe oni koji su najbliži režimu, kaže dr Hiber.

Više od privrednog zatvora

Normalno poslovanje stranog investitora podrazumeva ne samo slobodan promet roba i usluga, što je onemogućeno spoljnim, ali i unutrašnjim sankcijama, već i ljudi. Po oceni mnogih stručnjaka politika viza koju sprovodi država može da obeshrabri one koji imaju nameru da sa svojim kapitalom dođu u Srbiju i da otera one koji su već ovde.

- U otvorenoj privredi, kakva naša očito nije, pojam stranog ulaganja je izlišan jer je strani ulagač u svemu izjednačen sa domaćim. U privredama u tranziciji propisi o stranim ulaganjima imaju smisla samo da bi privremeno dali određene privilegije stranom kapitalu i privukli ga u što većem obimu, a obično se odnose na sigurnost stranog kapitala, poreske i carinske podsticaje. Kod nas je ta sigurnost dvostruko pogrešno shvaćena - i pravu i u praksi. Ne radi se o sigurnosti od poslovnog rizika jer i stranac može doneti pogrešnu poslovnu odluku o ulaganju i zbog toga gubiti, pa i sve izgubiti. Nacionalna ekonomija nije štedna banka koja garantuje povraćaj uloga i kamatu, nego tržište na kojem profitira samo onaj ko ulaže pametno i posluje dobro. Sigurnost je zapravo garancija od vanekonomskih rizika i to pre svega onih koji direktno zavise od države, bolje rečeno obaveza države je da strane ulagače štiti od sebe same, kaže dr Hiber.

Upravo na tom planu ova država je mnogo toga prokockala i upropastila. Na primer, mada u Zakonu o stranim ulaganjima stoji da se na stranog ulagača neće primenjivati novi propisi, doneti pošto je on započeo posao, država kad hoće upravo novim propisima ugrožava stranu investiciju do svojevrsne nacionalizacije. Najtipičniji primer su propisi o privatizaciji. Naime, u zemlju je ušao ozbiljan strani kapital kroz dokapitalizaciju preduzeća, otkup akcija ili konverziju dugova u kapital, ali je onda država i na strane investitore primenila propise o revalorizaciji društvenog kapitala kojima je znatno smanjila učešće stranog ulagača. U brojnim slučajevima strani investitori su mislili da im ulog obezbeđuje više od 51 odsto vlasništva i pravo upravljanja, a posle ovog poteza i 1995. godine ispalo je da su ti procenti svedeni na svega desetak ili dvadeset odsto.

Direktni napadi na imovinu
Još porazniji su direktni ataci na imovinu, kao na primer u slučaju "ABC Produkta". Tipičan model je bio pokušaj stranih investitora da ulaganjima, koja doduše nisu bila spektakularno velika i nisu se ugovarala pred tv kamerama i uz prisustvo zvučnih ministarskih imena, ožive ovdašnja preduzeća koja su se nalazila u kliničkoj smrti. Koliko znam, upravo to je bila i ideja plasiranja stranog kapitala preko "ABC Produkta". Ovakvi pokušaji bili su naročito interesantni 1990. kada je izgledalo da će se zemlja i jugoslovenska privreda otvoriti prema svetu. Nažalost, vrlo brzo, naročito promenom propisa o privatizaciji, ove investicije u domaća preduzeća su defakto poništene i u najboljem slučaju stranom ulagaču je data mogućnost da povuče uloženi kapital u dinarima, naravno sasvim obezvređen.

Da podsetimo, najpre su prvim srpskim zakonom o privatizaciji iz 1992. retroaktivno poništene dokapitalizacije i drugi oblici privatizacije, izvedeni po saveznim propisima u vreme Ante Markovića, a zatim je izmenama tog republičkog zakona iz 1995. poništeno i ovo što je urađeno.

Kapital vređa " velike Srbe"

Logika i praksa koju nad " ABC Produktom" već duže vreme trenira Privredni sud u Beogradu potvrđuje da se odnos prema stranom kapitalu nije bitno promenio i da lična opterećenost nadležnih s naopako shvaćenim patriotizmom može biti presudna za zaštitu konkretnih imovinskih prava. Pre šest godina, u uvodnoj reči na pomenutom savetovanju, većinski vlasnik firme Radisav Rodić izneo je sledeći primer: sudija jednog suda u Beogradu izjavljuje da u parnici koju je "ABC Produkt" vodio pred ovim sudom neće štiti interese firme jer je u njoj američki kapital (sa učešćem od 85 odsto), pošto je ona velika Srpkinja. Komentar je stvarno izlišan.

Ni fer suđenje
Ono što strane ulagače, takođe, onespokojava jeste nemogućnost da dođu do sudske zaštite, pa čak ni da ostvare pravo na fer i efikasno suđenje, što je inače garantovano i međunarodnim konvencijama o ljudskim pravima. Vode se skupi i maratonski postupci koji traju već čitavu deceniju. To kod stranih ulagača učvršćuje uverenje da sigurnost njihovih investicija malo zavisi od zakona koje su imali u vidu kada su se odlučivali da ulože kapital, odnosno da više zavise od dobre ili loše volje onih koji su na vlasti i kontrolišu sve, pa i pravosuđe, konstatuje dr Hiber, koji je još pre šest godina na pomenutom savetovanju govorio o potrebi redefinisanja celokupnog pravnog sistema na tržišnim i demokratskim principima.

Naravno, postoje i mnogi posredni načini za obezvređivanje stranog uloga, a jedan od njih su, upozorava naš sagovornik, promene deviznih propisa i obavezno pretvaranje stranog uloga iz deviza u dinare. Čak i kada je to prividno pošteno, u trenutku kada su zvanični i tržišni kursevi približno jednaki, strani ulog je vrlo brzo obezvređen, praktično čim krene inflacija. Sličan učinak ima i nedostatak propisa koji garantuju repatrijaciju profita. Oni padaju u vodu čim treba pronaći devize da se dinarski profit iznese i strani ulagač se tada takođe obraća na šticung, što je skupo i pravno nedozvoljeno. Lista je poduža. Mogao bi joj se dodati i pravni režim o nepokretnostima, bolje rečeno novi Zakon o građevinskom zemljištu koji ga je 1996. iz društvene preneo u državnu svojinu ili pravni udar na sigurnost kakav je bio Zakon o imovini Republike Srbije iz 1997. kojim su nepokretnosti s kojima su upravljale opštine i gradovi pretvorene u imovinu Srbije.

Drugim rečima, konstatuje dr Hiber, mada Zakon o stranim ulaganjima svečano tvrdi da strani investitor u Srbiji može računati na pravno stanje iz trenutka kada se odlučio i započeo svoju investiciju, njega pogađaju i na njega se primenjuju upravo one restriktivne odredbe koje zbog državne intervencije i " potreba" pogađaju i celu domaću privredu.

B. Jager


vesti po rubrikama

^feljton

18:03h

BRUS RALSTON: DA LI JE BEOGRAD MRTVO MORE ZA BIZNIS (16)

   


     


FastCounter by LinkExchange